Прије 29 година у Босни и Херцеговини одржан је референдум о независности. Одлуку о одвајању од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и проглашењу независне државе Републике Босне и Херцеговине подржало је 99 посто грађана међу онима који су изашли на референдум.

Одлуку о референдуму донијела је Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, као највиши законодавни орган гласовима Хрвата и Бошњака (Муслимана у оно врије, оп.а.). Сједницу је прије гласања напустила већина српских заступника предвођена представницима Српске демократске странке. Њихов тадашњи вођа Радован Караџић (пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију осуђени ратни злочинац) пријетио је са скупштинске говорнице како ће одлука о референдуму одвести бошњачки народ на “исту ону аутостраду пакла и страдања којом су пошле Словенија и Хрватска”.

“Немојте да мислите да нећете довести Босну и Херцеговину у пакао, а муслимански народ, можда, у нестанак. Муслимански народ не може да се одбрани, ако буде рат овдје.”, поручио је Караџић 15. октобра 1991. приликом доношења Акта о реафирмацији суверености РБиХ, који је претходио одлуци о референдуму.

Алија Изетбеговић, тадашњи предсједник Предсједништва РБиХ, реагирао је:

“Његов (Караџићев, оп.а.) начин излагања, његове поруке можда на најбољи начин објашњавају зашто ми можда више и нећемо да останемо у Југославији… Његов начин излагања, његове поруке можда најбоље објашњавају зашто и други неће да остану у тој Југославији. Такву Југославију какву хоће господин Караџић неће више нико. Неће, можда, нико више осим српског народа. Такву Југославију су у очима југославенских народа, Словенаца, Хрвата, Македонаца, Албанаца, Мађара, Муслимана… једноставно омрзли, као и у очима Европе и свијета. Такви начини како то Караџић ради.”

Био је то увод у рат и крвопролиће које ће трајати наредне три и пол године у којем је живот изгубило најмање 100.000 грађана Босне и Херцеговине, док је око милион Босанаца и Херцеговаца – неки добровољно, а већина под присилом – напустило земљу. Они који су остали свједочили су разарањима каква нису виђена на просторима Балкана од краја Другог свјетског рата, прогонима, присилном расељавању, опсади главног града Сарајева и геноциду у Сребреници 1995. године у којем су на свиреп начин убијена најмање 8.372 бошњачка мушкарца и дјечака.

Ратна разарања зауставио је Мировни споразум за Босну и Херцеговину потписан у Даyтону у Сједињеним Америчким Државама познат као Дејтонски мировни споразум.

Држава Босна и Херцеговина 29 годишњицу независности дочекује с низом отворених унутрашњих и вањских питања. Одређене политике унутар земље покушавају, уз помоћ вањских фактора којима је стало да државу ослабе, створити имиџ “недовршене” и државе “без перспективе”.

Границе са сусједима на истоку и западу, Србијом и Хрватском, нису дефиниране. Испуњавање услова на путу ка чланству у Европској унији, мада о томе постоји генерални консензус међу владајућим политикама, иде веома споро. Конкретних помака у посљедње вријеме скоро да нема. О чланству у НАТО пакту такођер нема заједничког става политика које управљају државном, тако да се тренутно веома стидљиво воде расправе о теми “чланство или сарадња” с највећом војнополитичком алијансом на свијету.

Комплицирано државно уређење камен спотицања

Комплицирано унутрашње уређење које је донио Мировни споразум потписан у Даyтону 1995. године, камен је спотицања, посебно што га сви тумаче онако како им највише одговара.

Устав Босне и Херцеговине, који је саставни дио Мировног споразума из Даyтона, на снази је иако су сви у БиХ свјесни да земља са таквим уставним уређењем – два ентитета као територијалне јединице са властитим уставима и бројним прерогативима државе, различито унутарње устројство сваког од ентитета – централизирано у Републици Српској и децентрализирано у Федерацији Босне и Херцеговине са десет кантона, плус Дистрикт Брчко – не може бити функционална.

Државни ниво власти нема све неопходне надлежности како би дјеловао у пуном капацитету, и често се на овом нивоу власти преламају различити интереси и политике двају ентитета, умјесто да он служи као мјесто консензуса и рјешења која ће важити за све у БиХ.

Босна и Херцеговина у постдејтонским годинама није успјела успоставити симетричан изборни систем у којем би сви њени грађани имали једнако право да буду бирани и да бирају. Пресуде Европског суда за људска права као што су “Сејдић и Финци”- донесена прије 12 година, затим “Зорнић”, “Пилав” и “Пударић”, које би отклониле дискриминацију у изборном праву, нису проведене.

Комплицирани политички систем узрокује многе проблеме грађанима Босне и Херцеговине.

Ако живите и плаћате доприносе за здравство у БиХ, не значи да можете користити своје здравствено осигурање на територији цијеле државе. Лимитирани сте, прво, ентитетом у којем живите, потом ако сте у ФБиХ и своје осигурање можете користити само на територији кантона у којем сте пријављени.

Исцјепканост здравства и непостојање здравствене политике на државном, у великој мјери допринијело је лошем управљању актуелном свјетском пандемијом новог коронавируса. Босна и Херцеговина је међу врло ријетким државама свијета која није започела властити програм цијепљења становништва нити је као држава купила цјепиво чије кориштење је у свијету почело још крајем прошле године.

Посљедица сложеног државног система на плану вањске политике и положаја Босне и Херцеговине огледа се у њеном односу са сусједним земљама – Србијом, Хрватском и Црном Гором, али и у односима са широм регијом.

Скоро три деценије од проглашења независности, БиХ нема дефинисану државну границу са Хрватском и Србијом, а са Црном Гором је тај споразум тек недавно постигла. Са Косовом, као најмлађом државом коју су признале остале земље регије, осим Србије, БиХ нема успостављене дипломатске нити било какве друге односе. То у великој мјеро отежава живот 12.000 Албанаца међу којима је више од половине Косовара. Они са путним исправама и регистарским таблицама Косова не могу у БиХ. На Универзитету у Сарајеву више нема студената с Косова, којих је 2000. године било око хиљаду.

Став владајуће политике у ентитету Република Српска, да је потребно питање признања Косова и сва остала везана питања рјешавати након коначног споразума између Србије и Косова, кочи све остале процесе на пољу признања Косова.

Управљање мигрантском кризом такођер се налази између несређене унутрашње ситуације и утјецаја вањског фактора на политике у БиХ.

Источна граница Босне и Херцеговине, преко које гро илегалних миграција долази, порозна је и без изгледа да ће ускоро бити боље контролисана, а мигранти враћани тамо одакле нерегуларним путевима улазе у БиХ. Власти ентитета РС не дозвољавају чвршћу контролу источне границе, а мигранте пуштају ка ентитету Федерација БиХ. Са друге стране, Унско-сански кантон, као најзападнији у ФБиХ углавном се властити снагама уз врло мало домаће и међународне подршке бори с проблемом илегалних миграната који су ту заглавили у настојању да пређу границу с Хрватском и тако се докопају Европске уније.

Ситуација почетком 90-их и одлуке у БиХ

Пут независности грађани Босне и Херцеговине одабрали су на референдуму на којем је од 64 посто оних који су се одазвали гласању, на питање да ли су за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе, 99,44 посто гласало је “за”.

Након референдума и проглашења независности услиједио је троипогодишњи крвави рат. Главни град Сарајево тадашња Војска Републике Српске држала је под опсадом 44 мјесеца, од априла 1992. до 29. фебруара 1996. године. Била је то опсада три пута дужа од опсаде Стаљинграда у Другом свјетском рату. Међународни кривични су за бившу Југославију донио је неколико пресуда за држање у опсади и гранатирање и снајперску паљбу по Сарајеву. Прва пресуда донијета је 2003. године, остале касније, а осуђени су Станислав Галић, Радомир Милошевић, Радован Караџић, Ратко Младић. У једној од пресуда, судац Патрицк Робинсон је рекао: “Није било сигурног мјеста у Сарајеву…Могло се настрадати било када и било гдје.”

У Сребреници, заштићеној зони Уједињених народа, у јулу 1995. године тадашња Војска Републике Српске, предвођена првостепено осуђеним ратним злочинцем Ратком Младићем, починила је геноцид на најмање 8.372 бошњачка мушкарца.

Геноцид је доказан пресудама Међународног суда праве и појединачним пресудама Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.

До сада је осуђено 47 особа на више од 700 година затвора, а изречене су и четири доживотне казне. Бивши командант ВРС-а Ратко Младић првостепено је осуђен на доживотну казну, бивши предсједник РС Радован Караџић је правоснажно осуђен на доживотну казну затвора, иста казна досуђена је бившем начелнику за безбједност главног штаба ВРС-а Љубиши Беари, бившем помоћнику команданта за обавјештајно-сигурносне послове главног штаба ВРС-а Здравку Толимиру, потпуковнику Дринског корпуса ВРС Вујадину Поповићу. МКСЈ је још 2001. године доно прву пресуду у којој је злочин у Сребреници окарактерисан као геноцид, бившем генералу Војске Републике Српске Радиславу Крстићу.

Република Српска није донијела закон о забрани негирања геноцида, попут европских земаља након Холокауста у Другом свјетском рату.

Породице жртава и данас трагају за посмртним остацима својих најмилијих. По подацима Међународне комисије за тражење несталих, у БиХ се и даље око 7.000 особа воде као нестале, највише од свих држава у регији. Неизвјесно је да ли ће сви нестали бити пронађени, а бројеви ће заувијек свједочити о тежини рата вођеног на овим просторима.

Дан независности као празник

Указ о проглашењу закона којим се 1. март проглашава Даном независности Босне и Херцеговине и државним празником потписао је предсједник Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић 6. марта 1995. године, три године након што је Републичка изборна комисија Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине потврдила резултате референдума о одређивању статуса Босне и Херцеговине. Претходно је Закон о 1. марту донијела Скупштина РБиХ, 28. фебруара 1995.

Данас се 1. март као Дан независности обиљежава само на дијелу територије БиХ – у ентитету Федерација БиХ. У ентитету Република Српска, одлуком ентитетске власти, 1. март нема статус празника нити нерадног дана.

Одлука о одржавању референдума о независности у Скупштини Социјалистичке републике Босне и Херцеговине донијета је у вријеме распада бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), када су бивше југословенске републике Словенија и Хрватска већ прогласиле независност.

У БиХ то је било вријеме формирања паралелних структура власти. Под водством тадашње Српске демократске странке, на Палама, недалеко од Сарајева, 24. октобра 1991. формирана је тзв. Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини која је 9. јануара 1992. године усвојила Декларацију о проглашењу тзв. Српске републике Босне и Херцеговине (чије име је у аугусту 1992. промијењено у Република Српска). У Грудама је 18. новембра 1991. проглашена тзв. Хрватска заједница Херцег-Босна.

О судбини република бивше Југославије, па и Босне и Херцеговине, интензивно се разговарало и на међународном плану. У холандском Хагу је 5. новембра 1991. одржана Конференција о Југославији након које је Арбитражна комисија Конференције донијела оцјену како се ради о дисолуцији земље. Практично, то је значило да СФРЈ више нема правни идентитет на међународном плану.

Европска заједница је 16. децембра 1991. усвојила Декларацију о Југославији којом су позване југословенске републике да до 23. децембра аплицирају за статус независних држава. Предсједништво СРБиХ је три дана пред истек тог рока, без гласова српских чланова, донијело одлуку о подношењу захтјева за признавање СРБиХ као независне државе. Међутим, извјештај Арбитражне комисије Конференције о Југославији, којом је предсједавао Роберт Бадинтер, условио је међународно признање Босне и Херцеговине провођењем опћег референдума о независности под међународном контролом.

Референдум о независности је провела Републичка изборна комисија и опћинске изборне комисије. Тадашњи СДС је учинио све како би онемогућио грађане српске националности да учествују у референдуму. На референдум су ипак изашли грађани српске националности који су живјели углавном у већим градовима.

Најсвјетлија тачка у хисторији БиХ

Миро Лазовић, у вријеме референдума посланик у Скупштини СРБиХ, био је међу српским представницима који су подржали одлуку о одржавању референдума. Након тога, и он и његова породица били су изложени директним пријетњама. Лазовић, који је све вријеме опсаде и рата остао у Сарајеву, казао је како ће “1. март остати једна од најсвјетлијих тачака у хисторији БиХ”.

Прије затварања гласачких мјеста, Алија Изетбеговић је на конференцији за новинаре изјавио: “Мислим да можемо да кажемо да смо, не само суверена и независна држава него и међународно призната држава.”

Само неколико сати након те изјаве, нове слике главног града БиХ су шокирале свијет. У предвечерје 1. марта на Башчаршији, код Старе православне цркве, убијен је српски сват Никола Гардовић. То је био повод да у организацији тадашњег СДС-а током ноћи буду дигнуте барикаде на свим важнијим раскрсницама у Сарајеву. Наредног дана, град је освануо потпуно блокиран. Кризни штаб СДС-а објавио је захтјев да се обуставе све активности на признању суверене и независне БиХ. Дневни лист “Ослобођење” освануо је с насловницом “Барикаде против Сарајева”. Овоме су се протестима супротставили грађани Сарајева.

Шестог марта 1992. године Републичка изборна комисија је 6. марта 1992. прогласила резултате референдума.

“Од укупног броја гласача 3.253.847, на републички референдум за утврђивање статуса Босне и Херцеговине изашло је и гласало 2.073.568 грађана са правом гласа или 64,31 посто и то према изводима из општих бирачких спискова 1.989.786 и на основу потврда о упису у општи бирачки списак 83.535. гласача. Важећих гласачких листића било је 2.067.969 или 64,14 посто. Од укупног броја важећих листића “ЗА” је било 2.061.932 гласача или 99,44 посто, док је “ПРОТИВ” гласало 6.037 или 0,29 посто, а неважећих гласачких листића било је 5.227 или 0,25 посто.

Дакле, од укупног броја (2.073.568) грађана који су гласали на републичком референдуму за утврђивање статуса Босне и Херцеговине 29. фебруара и 1. марта 1992. године, за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа Босне и Херцеговине – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе, изјаснило се 2.061.932. грађана или 99,44 посто (“Службени лист РБиХ”, бр. 7; 27. март 1992.).”

Ови резултати су омогућили међународно признање Босне и Херцеговине као независне државе. Земље чланице Европске заједнице признале су Босну и Херцеговину 6. априла 1992. године. Сједињене Америчке Државе признале Босну и Херцеговину дан касније, 7. априла. Босна и Херцеговина је 22. маја 1992. године примљена у пуноправно чланство Уједињених народа.

Но, већ првих дана бх. независности почели су напади на Сарајево и цијелу БиХ… Ратни пакао окончан је три и пол године касније преговорима у америчкој војној бази Ригхт Паттерсон у граду Даyтону, а потом потписивањем Дејтонског мировног споразума, 14. децембра 1995. у Паризу.

Мировним споразумом потврђене су међународно признате границе, суверенитет и територијални интегритет државе Босне и Херцеговине, али и унутрашње територијално устројство са два ентитета – Федерацијом Босне и Херцеговине (51 посто територија) и Републиком Српском (49 посто) и Брчко дистриктом.

Алија Изетбеговић можда је најбоље описао постигнути мировни споразум: “У свијету какав је и са људима какви јесу, није се могло више постићи.”

Дејтонски мировни споразум и Устав Босне и Херцеговине, који је његов саставни дио, на снази су до данас. Компликовано државно уређење, с 14 парламената и влада на различитим разинама власти, гомилање администрације и вишеструка подјела надлежности, значајна су препрека економском и сваком другом напретку БиХ.

Протеклих година било је и позитивних искорака у намјери да се поправе недостаци дејтонског Устава. Међу њима је одлука Уставног суда Босне и Херцеговине о конститутивности три народа – Бошњака, Хрвата и Срба, на цијелој територији Босне и Херцеговине. Суштински конститутивност сва три народа на подручју цијеле државе и у свим сферама никад није заживјела. Иако су Уставом као службени језици прописани босански, хрватски и српски, бошњачка дјеца у ентитету РС сусрећу се с проблемом наставе на матерњем језику. Поједини политичари у земљи и ван ње, умјесто назива “босански”, користе назив “бошњачки” језик чиме крше право народа на назив матерњег језика.

Компликован систем и расцјепканост надлежности довели су до неуједначеног система образовања у различитим дијеловима земље, што урушава квалитету образовања, због чега велики број младих људи одлази на студије изван БиХ.