Годинама су обесправљени радници у Тузли сваке сриједе протестовали у борби за радничка права, без којих су остали у немилосрдној приватизацији. Посљедњих годину дана, радници више не излазе на улице, њихова борба је утихнула. Разлог томе- није само пандемија коронавируса, јер је у пандемији изгубљено на хиљаде радних мјеста. Разлог је што су власти успјеле ушуткати раднике.

Емина Бусулађић годинама се борила за права радника Дите и свих пропалих творница у Тузли. И сама се присјећа како је Тузла била симболом радничке борбе. Данас, иако права радника све тежа, радничка борба је утихнула.

“И ја сам сама о себи одлучивала. Или ћу бити роб или ћу дићи свој глас. Тешко је сад, тешко је. Јако је пуно незаинтересованих и кажем вам опет да треба вођа. Идемо у још гору пропаст. И немојте само раднике, гдје су пензионери, гдје су други, гдје су сви грађани. Свима је нама метак у чело с оваквом политиком и нерадом владе”, казала је активисткиња за људска права Бусулађижева.

Вахидин Мујагић, новинар О канала просвједе радника у Тузли је пратио од 2005. године. Истиче да су се радници повукли, не због пандемије, него зато што их сустав ове земље није заштитио него стао против њих.

“Проблеми су и даље ту. Само ево, радника нема. У све то, у гушење радничке буне и протеста су укључени Тужилаштво Тузланског кантона, судови, власт, стечајни управници па и поједини радници и чланови синдиката који су ушли у неку спрегу с владајућим структурама и нашли неку своју интерну корист,” истакао је Мујагић.

Професор на Универзитету у Тузли Ведад Пашић био је увјерен да ће радници из Тузле постати симболом гласа народа. Судјеловао је 2014. године у формирању грађанског пленума. Међутим, данас тај раднички дух као да је нетко само угасио.

“Све више и више се бојим да јесмо изгубили, овдје у Тузли нажалост не видим ширу подршку за захтјеве од 6.априла који су упитили колеге и колегице с Филозофског факултета и других факултета Универзитета у Сарајеву. Нажалост нешто тако слично, осим у појединачним случајевима, укључујући и мој лични није догодило нити остварило”, рекао је Пашић.

Радници су остали и без подршке својих синдиката који су се повинули пред политиком па стога, не треба чудити што су бројни радници престали вјеровати у БиХ и свој рад и знање поклонили другој држави.

“Видимо проблеме и у Синдикату БиХ, борбу између њих ко ће држати одређене позиције. Многи су се приклонили властима и више су радили за власт него за саме раднике. Тако да град Тузла је изгубио тај индустријски дух и радничку класу, али још увијек нисмо изубили једну врсту солидарности и емпатије,” казао је предсједник Форума грађана Тузле Вехид Шехић.

Сви се питају, зашто су утихнули и рудари који се сваки мјесец штрајковима боре за плаће и о чијим животима и радним мјестима ових дана одлучују, нитко други него политичари ове земље.