“Ово је остварење снова”, реченица је којом је вимблдонски побједник Горан Иванишевић закључио свој говор на свечаности у Њупорту, гдје је 49-годишњи Сплићанин постао први Хрват који је уврштен у Међународну тениску кућу славних.

Уз Иванишевића је на истој свечаности у Кућу славних из његове генерације 2020. уврштена и Кончита Мартинез, прва Шпањолка која је 1994. освојила вимблдонски наслов.

Из генерације 2021. ту част добиле су “Оригиналних 9”, девет играчица предвођених с Били Џин Кинг, које су биле пионирке борбе за изједначавање статуса и права између тенисачица и тенисача те зачетнице данашњег ВТА Тура, а постхумно је у Кућу славних уврштен велики тениски тренер и педагог Денис Ван дер Мир познат под надимком “Учитељ учитеља”.

Горана је у друштво тениских бесмртника увео његов дјечачки идол Џон МекЕнро, а медаљу члана Међународне куће славних око врата му је објесио предсједник ове организације и њезин члан Стан Смит.

“Волим Горана Иванишевића и неизмјерно сам узбуђен што могу у Кућу славних увести некога за кога се може рећи да је на терену био луђи него што сам ја био. Пуно пута сам играо против Горана, пуно пута сам гледао и коментирао његове мечеве и морам рећи да ме увијек држао на рубу столца, јер никада нисам знао што ће се сљедеће догодити, а нисам сигуран ни да је он знао. Његова непредвидивост је један од разлога зашто смо га вољели и зашто је било толико тешко играти против њега. Оно што је чинио на терену, Горан је радио на свој начин и свакако би било добро имати такве играче на турнирима… Поносан сам што Вам представљам свог пријатеља и новог члана Међународне куће славних”, рекао је Јохн МекЕнро уводећи Горана у Кућу славних, а ни Иванишевић му није остао дужан.

“Не мислим да сам луђи од тебе, али сам јако близу. Волим те, волим твој тенис, ти си разлог зашто сам почео играти тенис и – да, пуно пута сам те побиједио”, већ у првим реченицама свог обраћања Иванишевић је насмијао све назочне у магловитој њузпортској вечери.

Захвалио је представницама скупине “Оригиналних 9” за иницирање промјена у тенису и за њихову храброст, а Кончити Мартинез је поручио да нема “боље и угодније особе” као партнерице при уврштању у Кућу славних.

Потом се сјетио својих суиграча и чланова Дејвис Куп репрезентација.

“Имао сам част играти за двије државе, прво за Југославију, а након тога за Хрватску. Из југославенске момчади ћу споменути Бобу Живојиновића и капетана Радмила Арменулића који су ми много помогли. Из моје хрватске екипе, изборници Жељко Франуловић и Ники Пилић, Горан Прпић, Бруно Орешар, Иван Љубичић, Марио Анчић, Саша Хиршзон, Игор Шарић и Иво Карловић. Заједно смо играли, смијали се и освојили Дејвис Куп 2005.”

Захвалио је и свим играчима с којима се сусретао на АТП Туру.

“Неки од њих су ми уништили живот. Умало. Сви су ме учинили бољим играчем и због њих сам данас овдје.”

Посебан простор у захвали добили су они који су се највише жртвовали за каријеру новог становника Куће славних – отац Срђан и мајка Горана.

“Двије најважније особе у мојој каријери – мама и тата. Двоје људи који су жртвовали своје здравље, своје каријере, своје вријеме и давали ми безувјетну љубав како бих успио. Мама и тата, нема тих ријечи којима бих вам могао захвалити, нити могу учинити нешто чиме бих вам могао захвалити за све што сте учинили за мене. Кад бих опет морао проћи ово путовање, опет бих вас изабрао за маму и тату и опет бисмо пошли заједно. Волим вас и хвала вам на свему.”

Захвалио је Горан и својој дјеци: Оливеру, који је “још премали да би знао тко је његов отац, али га воли”, те Емануелу и Амбер, који су довољно велики и “осјећају понос због онога што је њихов отац остварио”.

Потом је ред дошао и на Горанову супругу Нивес.

“Кад сам ја почињао бити добар (тенисач), она је још била дјевојчица. Није знала за мене, нити је знала ишта о тенису. Двадесет и нешто година послије стоји овдје изнимно поносна и прелијепа. Хвала ти на подршци и љубави.”

Није Горан заборавио ни људе који су “заслужни” за његов повијесни успјех, који га је учинио тениском легендом.

“Захваљујем вимблдонском одбору што ми је додијелио позивницу. Не знам јесу ли обавили добар посао и жале ли због тога, али хвала вам дечки – да није било вас, сада не бих стајао овдје. Била је то добра одлука.”

За крај је Горан оставио захвалу “једном граду и једној земљи”.

“Мом родном граду Сплиту – граду који је дао толико чудесних људи и чудесних спорташа. Граду који ми је подарио најљепше и најсигурније дјетињство, гдје сам могао постати тенисачем какав сам данас и какав сам био. Све што сам градио кроз своју каријеру донио сам из тог града и постао човјек какав сам данас. Мојој земљи. Знате, ми смо мала земља великог срца. Никад не престајемо вјеровати. Имао сам много успона и падова, али никада нисам престао вјеровати. Први пут у животу могу рећи да сам поносан на себе.”