Босна и Херцеговина данас обиљежава 29 година од када су грађани готово двотрећинском већином на референдуму одлучили да желе живјети у независној држави.

Грађани су гласали одговарајући на једно питање “Јесте ли за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?”.

Референдуму је приступило 2.073.568 гласача што је представљало излазност од 63,6 посто, а готово сви који су изашли на референдум гласали су за независност, а само 0,3 посто или 6.037 особа гласало је против.

Резултати референдума омогућили су и међународно признање Босне и Херцеговине, као независне државе.

Указ о проглашењу закона којим се 1. март проглашава Даном независности БиХ и државним празником потписао је предсједник Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић 6. марта 1995., непосредно након окончања рата у Босни и Херцеговини. Односно, тачно три године након што је Републичка изборна комисија Социјалистичке републике Босне и Херцеговине потврдила резултате референдума о одређивању статуса БиХ..

Дан независности-један од најзначајнијих датума у хисторији

Дан независности БиХ, један од најзначајнијих датума у хисторији, не славе сви грађани у држави, иако су доносиоци одлука у то вријеме, политичари, хисторичари, новинари и професори сложни у двије ствари, а то је да је одржавање референдума било неминовно и да је независност и самосталност БиХ била одлука искључиво њених грађана.

– БиХ је могла остати у нечему што се формално звала Југославија, а што је значило ‘велика Србија’ или је могла тражила пут независности, казао је хисторичар Хуснија Камберовић и додао да су БиХ и њени лидери ипак прије расписивања референдума тражили начин да сачувају Југославију.

Члан Предсједништва РБиХ академик Ејуп Ганић чврстог је става да референдум није имао алтернативу те да је то био једини пут да се сачува држава и да опстане. Иако многи грађани не славе 1. март – Дан независности БиХ, сматра да ће временом схватити да је то врло битан датум за њих и њихову државу.

– Ако изгубите државу, треба вам 500 година да је вратите, а грађани свих националних група тог дана су донијели одлуку да желе независну и суверену БиХ. Референдум је био избор – или нестати у магли распада или сачувати свој идентитет – истакао је Ганић.

Потпредсједник Скупштине РБиХ Мариофил Лјубић, који је потписао Одлуку о расписивању Републичког референдума за утврђивање статуса БиХ сматра да је његово одржавање било неопходно те да су сви грађани имали право да изразе став да ли желе самосталну државу, не улазећи у том тренутку у унутарње устројство.

Сматра да је Одлуку о референдуму требао потписати и раније, будући да је Бадинтерова комисија у децембру 1991. године констатирала дисолуцију СФРЈ, што је значио прекид државног идентитета, али је подцртао да се на референдуму нису изабрала дешавања која су се десила касније.

Хисторијски преокрет

Члан Предсједништва РБиХ, професор Мирко Пејановић казао је да расписивање и проведба референдума за суверену и независну Републику БиХ представља ‘хисторијски преокрет’.

– Референдум је био демократски израз воље већине грађана који су хтјели да њихова земља стекне статус суверене и независне државе, а на темељу резултата, то се и десило. Тако је БиХ ушла у нови међународни, европски и свјетски поредак и постала субјект међународног права – истакао је Пејановић.

Члан Скупштине РБиХ Миро Лазовић казао је да је 1992. године у вртлогу распада бивше Југославије Босна и Херцеговина морала расписати референдум о независности, што је био и увјет међународне заједнице која је самосталност увјетовала референдумом.

Међутим, прије расписивања референдума, додао је Лазовић, политичари су покушали учинити све како би сачували простор бивше Југославије, нуђењем разних пројеката које је Српска демократска странка одбацивала.

– У таквој ситуацији смо једноставно били приморани да донесемо одлуку о референдуму и то смо учинили 25. јануара 1992. године на бурној и драматичној сједници Скупштине РБиХ, гдје сам доживљавао разне неугодности и пријетње – присјетио се Лазовић.

Новинар Златко Диздаревић сматра да је одржавање референдума било неминовно, обзиром на комплетан контекст у којем су се грађани налазили, али и због чињенице да су Словенија, Хрватска и Македонија већ напустиле бившу Југославију.

Истакао је да је потпуно депласирано говорити о другим могућностима, али с друге стране, нагласио је да је референдум одржан у вријеме кад се није ни слутило да ће услиједити рат, те да су грађани из такве позиције размишљали о независној и сувереној БиХ.

Земље чланице Европске заједнице 6. априла 1992. године, а дан касније и Сједињене Америчке Државе признале су Босну и Херцеговину као независну и суверену државу.

Те 1992. године, уједно и прве ратне године 76 држава свијета признало је БиХ као независну државу, а прво је то учинила Бугарска и прије референдума 31. јануара 1992. године.

Ипак, 1. март се и ове године обиљежава само у једном дијелу БиХ – Федерацији, док из Републике Српске поручују како то није државни празник, јер представници РС никада нису пристали на њега.

Босна и Херцеговина 22. маја 1992. године постала је чланицом Уједињених народа, а испред сједишта у Нјујорку постављена је њена државна застава. Убрзо након проглашења независности почео је четверогодишњи рат у БиХ.

БиХ је до данас успоставила дипломатске односе с 180 држава.