Деветогодишњи Мелвин Шехић, из мјеста Поникве код Велике Кладуше, болује од дијабетеса типа један. Мелвин се по својим жељама разликује од већине вршњака.

Јако дуг пут до школе – четири километра у једном правцу, но то Мелвину не представља никакву препреку. Некад га мама води, а кад је лијепо вријеме иде бициклом. Воли ићи у школу, воли учити нове ствари и дружити се са својим пријатељима из школских клупа.

“До школе имам четири километра, мама ме води. Некад се уморим, а некад идем бициклом. Некад сестра дође по мене, некад мама”, каже Мелвин.

По својим жељама, он се разликује од својих вршњака. Она највећа му је била да добије краву, и сада му је та жеља испуњена, а дјечак је због тога бескрајно сретан.

“Први дан сам је чешао, био код ње, хранио сам је и сад ме мама мало учи да је музем, шта треба око ње и тако…”, прича Мелвин.

На питање који му је био најсретнији дан у животу, без пуно размишљања је одговорио: “Кад сам добио краву”.

А, зашто је желио баш краву?

“Зато што волим пити млијеко, пијем свако јутро, кад мама и бабо устану они себи кафу наставе у ђугум, а онда мени мама да чаницу варенике, а некад удробим круха”, прича дјечак.

Прије неколико мјесеци, прије ове жеље, данима је лежао у кући и није знао шта се дешава с њим, све до тренутка када је одведен у болницу у којој је провео два мјесеца. Тамо му је дијагностициран дијабетес типа један. У болници је читао и писао, а између осталог, учио како да сам себи да инзулин, о којем ће бити овисан цијелог живота.

“То је апарат, то буде као нека хемијска, па онда тракицу, па онда апарат измјери шећер, ја видим колики је, некад дам један инзулин, а некад два. Један дајем ујутро и навече, а када ми је висок дам други по потреби, и кад једем морам мјерити храну колика је количина”, каже Мелвин.

Уз Мелвинове родитеље, велику улогу у животу овог дјечака игра Асима, његова суграђанка, а спаја их иста болест. Својом добром вољом, Асима настоји олакшати свакодневницу овога дјечака.

Асима је покренула акцију за куповину краве, а то што има прилику да помаже овом дјечаку, те да му олакша живот, Асими пуно значи.

“Кад сам код њих први пут дошла кући, кад сам видјела стање, ја сам себи зацртала и рекла – ја ћу ово да подигнем на висок ниво и да помогнем овој породици, да помогнем малом Мелвину. Вјерујте, кратко је вријеме било, али је мени Мелвин моје четврто дијете. И ја сам мало нарушеног здравља, а док год будем могла, док сам жива ја ћу водити бригу о Мелвину”, рекла је Асима Декић, предсједница Удружења дијабетичара Опћине Велика Кладуша.

Осим тога што жели да Мелвин слуша своје родитеље, Асима такођер жели да слуша и њу када су у питању неке ствари.

“Што се тиче дијабетеса, што се тиче хране… да слуша мене, да добро учи, сигурно ће добро проћи и сигурно му неће бити лоше”, каже Асима.

Жеља да добије краву му је испуњена, Мелвинова срећа је бескрајна, а млијека му не фали.

Нема више жеља, осим једне и то кад порасте, а то је да буде доктор који ће помагати другим људима који имају дијабетес, како би их могао научити да лакше живе с тим.