“Полако слажемо дојмове. Нисмо били свјесни јер се све дешавало јако брзо. На почетку пандемије у марту, још увијек нисмо завршили филм, имали смо још једну седмицу монтаже. Пошто у филму постоји доста визуелних ефеката јер смо неке ратне ствари морали радити визуелним ефектима, тај март је био кључан, мислили смо да тада завршавамо филм, међутим, управо тад је дошла корона и морали смо све прекинути”, казала је у интервјуу за емисију “Коначно петак” босанскохерцеговачка редитељица Јасмила Жбанић, објашњавајући пут настанка свог новог филма “Кво Вадис, Аида”.

Ово остварење представљено је на Филмском фестивалу у Венецији, гдје је наишло на позитиван одјек код публике, али и критике.

“Све што је могло да се закомпликује, закомпликовало се”, казала је Жбанић.

“Послали смо незавршен филм у Венецију, рекли смо им шта је разлог, зашто нисмо могли да га завршимо, међутим, њима се филм свидио и рекли су да смо у главној конкуренцији, што је заиста најљепша могућа ствар коју смо жељели за овај филм. Било је сад проблем како га завршити јер морали смо ићи у Румунију, у Пољску гдје нам је монтажер, у Холандију гдје су нам били специјани ефекти, односно визуелни ефекти и све те ствари повезати. Игор Чамо, наш дизајнер звука је у Сарајеву, ја сам била у Берлину, тако да је било јако, јако напето и заправо смо закаснили на тај дедлајн. Још кад су рекли да желе да нашим филмом отворе конкуренцију, ми смо заиста били под стресом како све то завршити. Али, ето, успјели смо све урадити и онда, кад смо дошли у Венецију – потпуна срећа, нарочито након што смо показали филм. Реакције публике су биле невјероватне и онда је то – то. Због тога некако и радимо филм.”

Радиотелевизија Босне и Херцеговине, као један од копродуцената филма, ове године није пратила екипу која је била у Венецији. На питање како се осјећала на Фестивалу, гдје је све било под, како кажу “новим нормалним” околностима, гдје није било ни већине глумаца, ни дијела екипе, Жбанић одговара:

“Били смо јако усамљени. Увијек кад смо били на тим “А” фестивалима, ми смо водили све чланове екипе и са ТВ БиХ смо увијек сарађивали на нашим филмовима, тако да смо имали дивне те премијере које су људи могли пратити, а грађани БиХ су, захваљујући државној телевизији, могли видјети и доживјети оно што смо ми доживљавали, а сад смо били прилично сами. Било ми је јако тешко што нема ни аутора ни глумаца, из БиХ, ТВБиХ није могла доћи, све друге екипе су имале телевизије које су их пратиле, своје новинаре. Кажем, били смо мало усамљени али, ето, сад је и технологија некако савременија па смо могли да се гледамо”, каже Жбанић.

Описујући дојмове након Мостре, она истиче вриједност самог приказивања филма на једној тако престижној филмској смотри.

“Мени је награда била то што смо били тамо и што смо заиста добили невјероватне и критике и реакције публике. Наравно, награда би била добра зато што би филму помогла у многим стварима. Рецимо, филм чија је глумица добила главну награду за најбољу глумицу, иако је Јасна Ђуричић боља, одмах је сутрадан продат за десет милиона Нетфликсу јер сама награда вам омогућава да се те велике куће, велике платформе, заинтересују и да аутоматски купе. Награда би дефинитивно помогла да филм иде даље. Међутим, ми смо презадовољни јер је већ договорена премијера у преко 30 земаља, сада са Торонтом, гдје смо исто добили јако добре критике, иде даље. Имаће, не само фестивалски, већ и дистрибутерски живот ако кина буду радила како треба у овим лудим временима короне. Дистрибутери су заинтересовани да га приказују, фестивали су заинтересовани тако да смо сретни јер Венеција је омогућила такву једну одскочну даску за филм”, описује Жбанић.

Одговарајући зашто је баш Аида, фиктивни лик формиран на основу свједочења других жена са којима је ауторица филма разговарала, морала испричати ову причу, она одговара:

“Филмски, односно сценаристички процес је увијек занимљив јер ви се нађете на једном територију који желите да истражите, али не знате довољно о њему. Мени је требало, заиста, пуно, пуно година да уђем у све оно што се дешавало. Људима се десила за три дана таква трагедија, таква катастрофа која траје и дан данас, свих ових 25 година. Они сваки дан проживљавају то што су преживјели, у та три дана или седмицу. Оно што мени помаже јесте да слушам пуно прича и да онда правим неки лик који је, као и Есма у “Грбавици”, комбинација пуно, пуно прича које сам чула и којима сам се бавила.”

Жбанић објашњава да ће прва пројекција филма у Босни и Херцеговини бити уприличена у Меморијалном центру у Поточарима 10. октобра, а публика ће, намјенски, бити млади.

“Позваћемо младе људе из Сребренице и из околних мјеста, ако буде могуће и из Сарајева, да погледају филм јер мислимо да је јако важно да млади људи немају тај терет прошлости на себи. Оно што су урадили њихови очеви, оно што је урадила наша генерација, не треба да буде терет за ове људе, они треба да о томе причају, чак и кад је болно, треба да се суоче са чињеницама и да иду даље. Мени је то некако жеља, да филм не буде објекат сукоба између људи, него да буде један начин дијалога, да људи разговарају о ономе што се десило јер моја свака реченица у сценарију је истражена, на чињеницама које су се десиле. Консултовала сам јако пуно стручњака који су погледали сценариј и утврдили… наравно, ми смо морали неке ствари фикционализирати за потребе филма, међутим, то су чињенице које остају”.

Жбанић је такође казала како покушавају дан касније, 11. октобра, уприличити приказивање и у Сарајеву, а након тога можда и у још неколико других градова.

“Због ове ситуације још увијек разматрамо како је најбоље да људи буду сигурни, а да опет гледају филм, јер је мени јако важно да људи буду заједно док гледају филм. Мислим да је филм прављен за велико платно и за публику која ће, некако, колективно проживјети тај филм”.