Један је од најзначајнијих и најутјецајнијих креатора сарајевске глазбене позорнице Желимир Алтарац Чичак и добитник признања “Почасни грађанин Града Сарајева”, преминуо је након борбе са корона вирусом током ноћи, потврдила је супруга Едина Гугаћ.

Био је смјештен је у Респираторни центар – зграда старе хирургије на КЦУС-у и упркос борби љекара, он је преминуо.

С корона вирусом борио се мјесец дана, а према ријечима његове супруге, 19. марта је пребачен на Подхрастове да би га потом 22. марта пребацили у Респираторни центар.

Желимир Алтарац Чичак рођен је 21. аугуста 1947. године у Сарајеву. Један је од најзначајнијих и најутјецајнијих креатора босанскохерцеговачке и сарајевске музичке сцене, пионир диск-џокејства, уредник и водитељ многих популарних радијских и телевизијских емисија, промотор и организатор великих роцк спектакала, публицист и аниматор роцк културе, иницијатор многих глазбених манифестација које су постале традиционалне.

Као средњошколац Прве гимназије у Сарајеву од 1961. до 1965. истакнуо као организатор концерата, културно забавних програма те као један од уредника гимназијског листа “Полет” у којему је објављивао своје пјесме и новеле. Као гимназијалац организирао је програме и био најбољи водитељ концерата “ин лајв”.

У другој половици шездесетих година, осим својих активности водитеља и организатора, често је наступао на вечерима поезије говорећи своје стихове по студентским домовима и домовима културе, гдје је стекао бројну публику. Били су то Чичкови музичко-поетски перформанси на којима би као гости његове стихове говорили Етела Пардо и Бранко Личен, тада студенти Позоришне академије, док је за музичку пратњу на оргуљама био задужен Ранко Рихтман.

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих у подруму студентског дома “Младен Стојановић” дјеловао је и први ундергроунд цлуб у Сарајеву “Барутана”. У краткој хисторији ту су свирали многи, али “Барутана” је запамћена по програмима које је водио Чичак и то под називом “Чичак плус Чичак”, гдје су заједно наступали Ж. А. Чичак и група “Чичак”, а који је већ тада стекао епитет најбољег диск-џокеја екс-Југославије, а “Барутана” била мјесто гдје су се могла чути најактуалнија свјетска музичка остварења трендовског и прогресивног авангардног жанра. Сарадња са сарајевским поп-рок групама резултирала је посве новим музичким изразом. У сарадњи с групом “Кодекси” снимљене су три пјесме, три хита ове групе. Написао је стихове за пјесму Едуарда Богељића “Луталица”, али је и аутор препјева за мелодије “Вољети неког” и “Пекарева пјесма”. Све три су, а посебно трећа, забиљежиле високе пласмане на “Топ-хит листи слушалаца Радио-Сарајева”.

Ипак, најуспјешнију сарадњу остварује с групом Индекси, односно с гитаристом и композитором Слободаном Бодом А. Ковачевићем. Урадио је текстове за неке од кључних пјесама Индекса, као што су “Негдје на крају у затишју” и “Свијет у коме живим”. Пјесму “Негдје на крају у затишју” написао је 1965. године и била је објављена у “Полету”, листу Прве гимназије, а тек у сарадњи с гитаристом и композитором Слободаном Бодом А. Ковачевићем, касније бива објављена у истоимену, готово дванаестминутну композицију са рецитативом на почетку и крају, а стихове је говорио Бранко Личен, тада студент Позоришне академије.

Пјесма “Негдје на крају у затишју” снимљена је у октобру 1969. и тиме је била потпуно разбијена дотадашња шема већ класичних форми троминутних композиција и популарних хитова. Без обзира на дуљину трајања, ова роцк поема била је проглашена за најслушанију, и била је хит 1970., на Радио Сарајеву. Такођер, Индексима је написао стихове за њихову антологијску и на концертима највише извођену “Свијет у коме живим” (домаћи хит ‘71.), “Повратак Џека Трбосјека и осталог зла” (објављену на њихову хисторијском првом макси синглу листопада 1972.).

Пјесма “Свијет у коме живим” је највише пута снимљена у извођењу других група и извођача разноликих музичких жанрова као: Тешка индустрија, Конвој, Бранимир Штулић Џони, Грухак, Круг…