Чланице Удружења “Жене Сребренице” и овог једанаестог у мјесецу окупиле су се на Тргу жртава Сребренице у Тузли у знак сјећања на гeноцид у Сребреници, 11. јулa 1995. године, затраживши још једном ефикаснији ради на проналаску несталих особа и извођење пред лице правде свих одговорних за почињене злочине.

Предсједница Удружења Хајра Ћатић истиче да је и даље највећи проблем тај што се посмртни остаци њихових најмилијих, како је оцијенила, више не траже.

Вољела бих да се сви ратни злочинци нађу пред лицем правде. С обзиром да живим у Сребреници, знам који су то људи. Међутим, ја се сада надам само да ћемо доћи до посмртних остатака наше дјеце. Живим за дан да пронађем мога Нину и да га укопам, да имам његов нишан на којем ће писати његово име и презиме – каже Ћатић.

Међу окупљеним Сребреничанкама била је и Бехија Хукић, која је са своје четверо дјеце избјегла из те енклаве 1995. године. Данас живи у Берлину, али сваке године долази у Сребреницу.

Мојих 60 ближњих је погинуло у Сребреници. Моја сестра још увијек није пронашла свог мужа. Много је таквих – каже Хукић.

Истиче да јој најтеже пада чињеница да многи и данас оспоравају геноцид у Сребреници.

Сви знамо шта се догађало и шта смо преживјели и зато нам је то тешко подносити. Међутим, ми се ипак настојимо вратити. Ја волим отићи и бити у Сребреници, иако нам је порушена и минирана кућа. Моја дјеца воле доћи у Сребреницу, воле доћи тамо гдје су рођени – каже Хукић.