Зашто је важно остати кући за вријеме изолације и самоизолације? Зашто су битне препоруке и упуте надлежних стручних тијела у Босни и Херцеговини? Одговор је јасан. Без придржавања мјера заштите услиједиће епидемоиолошка катастрофа у Босни и Херцеговини и сценарио какав се дешава у Италији и Шпанији, управо због непослуха грађана, али и споре реакције надлежних.

Петог марта имали смо први случај зараженог коронавирусом у БиХ и ако се грађани не буду придржавали прописаних мјера изолације и самоизолације, до 19. априла могло би обољети више од 19.000 особа. А у врху епидемије у БиХ имаћемо 380.000 особа којима ће требати хоспитализација. То је број који не може издржати ниједан здравствени систем у свијету. Све ово показује анализа доктора из Тузле на бази епидемиолошког калкулатора који је прилагођен нашој земљи. Осим великог броја обољелих, како поручују доктори, чека нас и оно најгоре – велика смртност.

НЕРМИН САЛКИЋ, специјалиста интерне медицине УКЦ-а Тузла

“Чак иако будемо одржали смртност испод 5 посто у рангу онога што видимо у италијанским болницама, опет можемо очкивати 100 хиљада мртвих од корона вируса ако пустимо да се инфекција развије у пуном јеку у БиХ”.

Сви подаци који упозоравају на овакву опасност с којом се суочавамо траже од нас самодисциплину, разум и одговорност, тврде социолози и ако будемо учили на примјеру Кине која је правовремено строгим мјерама и изолацијом довела до тога да је на прагу опоравка од коронавируса. Једино тако ћемо успјети у тој борби.

ЕСАД БАЈТАЛ

“Нама овдје не треба милитаристичка храброст, инат храброст, нама овдје треба једна рационална храброст склањања, склони се, повуци се. Физички се испрсити пред вирусом није никаква храброст већ лудост, то је непослух здравог разума који нам долази у порукама струке и политичара на начин како би онемогућили да се догоди сценариј Италије и Шпаније”.

Пандемија коронавируса у великој мјери утиче и на ментално здравље људи, због чега у одређеним ситуацијама поступају непромишљено и нерационално, поручују психолози. Додају да је сада одговорност на појединцу.

ТАЊА ТАНКОСИЋ ГИРТ, психотерапеут

“Постајемо свјесни да ће се наш начин живота драстично промијенити. Стање неизвјесности утиче да јако пуно људи размишља у смислу: ја не могу ништа, затворен сам у кући, морамо размишљати о томе што ститимо себе и породицу, то је оно што могу да урадим, то је врло проактивна улога”.

И психолози, психотерапеути, социолози, али и доктори још једном апелују на већ добро познате мјере.