Након недавне посјете америчких и европских изасланика Босни и Херцеговини и прилично неутемељених оптимистичних оцјена из њихових кругова о разговорима са владајућим странкама и опозиционим представницима, очекује се да ће разговори о реформама у нашој земљи бити настављени. У којој форми, нико са сигурношћу не може тврдити. Озбиљни аналитичари закључили су како је и ова рунда разговора, бар са стране домаћих владајућих структура, вођена само као привид спремности на реформе. Босна и Херцеговина је и даље у процјепу сталних отворених блокада и декларативне, лажне спремности појединих политичких центара за наставак европског пута.

О тим питањима наш уредник Амир Сужањ разговарао је у емисији Седмица са замјеником предсједавајућег Представничког дома Парламента Босне и Херцеговине Денисом Звиздићем. Медијски интересантан посљедњих седмица, посебно након иступања из Странке демократске акције, прилично јасно потврђује наговјештаје кадидатуре за члана Предсједништва Босне и Херцеговине.

Господине Звиздићу, већ дуже вријеме стручњаци костатују да политичка ситуација у Босни и Херцеговини није била тежа од потписивања Дејтонског споразума. Имамо запаљиву реторику, имамо сталне покушаје потпуне блокаде институција како би се ова земља приказала немогућом и неодрживом, а с друге стране имамо америчко-европску иницијативу која би требало да покрене неке процесе. На почетку ћемо одмах разјаснити зашто је ситуација оваква каква је сад и шта ви очекујете од новог америчко-европског замаха, како год он изгледао?

Ситуација у Босни и Херцеговини у смислу њених интеграција, ако говоримо о европским интеграцијама и НАТО интеграцијама и у смислу потребе њене унутрашње реинтеграције, је врло сложена али, по мом мишљењу, то је, уствари, континуитет политика страна које долазе из босанскохерцеговачког ентитета Република Српска, доминантно СНСД-а, који не жели Босну и Херцеговину као просперитетну, функционалну, успјешну и европску државу. Дакле, то је политика која на неки начин жели у континуитету да дерогира снагу државних институција, да дерогира све прерогативе државе и да фокус пребаци на ниво ентитета за које се нада да ће бити важни или да ће имати неку улогу у будућим интеграционим процесима Босне и Херцеговине.

Дакле, поједностављено казано, у Босни и Херцеговини постоје двије политике. Постоји проевропска политика, постоје проевропске странке, које желе видјети Босну и Херцеговину у Европској Унији, које желе европске вриједности на тлу Босне и Херцеговине, а то значи владавину права, економски просперитет, сигурност, добре регионалне односе… И постоје друге, антиевропске снаге које се, уствари, плаше увођења европских вриједности јер европске вриједности значе систем, владавину права и, наравно, повећани ниво људских права и слобода. То је разлог због чега ми континуирано свједочимо проблемима у Босни и Херцеговини јер питање је потпуно једноставно: ако се сви залажу за Европску Унију и кажу да постоји консензус у Босни и Херцеговини о европским интеграцијама, зашто онда не прихватимо све препоруке из мишљења Европске Комисије, зашто не радимо континуирано на њиховој реализацији и повећању кредибилитета Босне и Херцеговине пред европским институцијама?

У разговорима са америчко-европском делегацијом, у којима су учествовали и представници странака на власти и опозиција, некако се изборни закон, односно његова реформа наметнула као главно питање у Босни и Херцеговини. Чињеница је да све странке на власти говоре да желе један просперитетан, европски, савремени изборни закон, али бјеже од тога да тај закон садржи оно што је најважније – електронско гласање. Због чега имамо декларативно залагање за изборни закон и за његову реформу, а сви на власти бјеже од тог европског принципа да се у сваком тренутку може провјерити глас који је грађанин дао некоме?

Прије свега, ја не мислим да је изборни закон најважније питање у Босни и Херцеговини и мислим да је то погрешан правац развоја политичких, економских и друштвених питања у Босни и Херцеговини, односно пут којим га воде владајуће партије. Ако сада изађемо вани и анкетирамо десет или двадесет или стотину наших грађана и питамо их шта је важније – економски статус, добар животни стандард, сигурност, добар систем образовања, добар здравствени систем – или је важан изборни закон, онда ће 99% грађана рећи да им је много важнији њихов животни стандард, сигурност, здравље њихове дјеце, добар систем образовања, школства, здравства итд. Нажалост, изборни закон је сад постао доминантна тема. Ту, као што се то иначе дешава задњих година, имамо потпуно различита мишљења кључних политичких актера на босанскохерцеговачкој политичкој сцени. Покушавају се избјећи препоруке и ОСЦЕ-а и Венецијанске комисије, покушава се избјећи увођење европских, демократских изборних стандарда какви важе у свим демократским друштвима, али ево, и то разумијем. Босна и Херцеговина је специфична земља и мислим да изборни закон у коначници мора бити израз једног суптилног односа између грађанскога и етничкога. Дакле, политички суверенитет припада грађанима Босне и Херцеговине. У том смислу, то мора бити једно од базних начела, али исто тако, морамо омогућити и равноправност грађана и једнакоправност народа и осталих у Босни и Херцеговини. Има ту, наравно, и специфично питање, које је посебно дошло до изражаја. То је питање које намећу представници грађана хрватске националности или представници њихових политичких опција као што је ХДЗ БиХ о начину избора хрватских представника у државне институције у законодавној и извршној власти. Ја мислим да ту треба поштовати европске демократске стандарде, али и уважити специфичности Босне и Херцеговине. Хрватски народ је најмалобројнији народ у Босни и Херцеговини. Одраз демократије сваке државе јесте управо да се најмалобројнији народи најкомотније осјећају у таквим друштвима и мислим да треба креирати све процесе на начин да се нико не осјећа угроженим. Треба цијенити улогу сваког грађанина и сваког народа. Ево, можемо се сјетити изузетно значајне улоге грађана хрватске националности у вријеме референдума за независну Босну и Херцеговину. Хрвати су гласали за независну Босну и Херцеговину, показали да је ово њихова домовина и, наравно, сви даљи процеси треба да буду креирани на начин да и Бошњаци и Хрвати и босански Срби разумију да је Босна и Херцеговина њихова домовина, а не никако да имају неке резервне домовине.

Због тога је у том смислу изборни закон важан, али не мислим да је он требао постати приоритетно питање, које је засјенило сва друга питања у Босни и Херцеговини, од пандемије, економског развоја, сигурносних питања, владавине права и тако даље…

Вратићемо се изборном закону нешто касније, заправо сте овим одговором начели моје сљедеће питање. Већ годинама су интереси грађана, оно што грађани желе у Босни и Херцеговини у реалном животу, и оно што презентују најутицајније странке у земљи у великом раскораку. Поменули сте нека значајна политичка питања, која су значајна само зато што их неко намеће као значајна, а иначе се мало говори о некаквим озбиљним, људским потребама и проблемима. Како ћемо то довести у равнотежу и кад ће политичка елита у Босни и Херцеговини схватити да се некако одмакла од стварности и да не разумије проблеме обичног човјека?

Па све док, ево, као што сами кажете, политичка елита не буде разговарала о животним темама и док животна и најважнија питања за грађане Босне и Херцеговине не буду доминантна на политичким и свим другим састанцима, наравно да ћемо бити у проблему. Ми свједочимо да се стално рециклирају питања прошлости, свједочимо врло ригидним, радикалним изјавама политичких лидера, поготово који долазе из босанскохерцеговачког ентитета Република Српска, које, наравно, траже и изазивају одговоре представника других политичких партија и народа. На такав начин се стално вртимо у спирали тензија, блокада, свађа, које погодују управо оним људима који то продуцирају. Можда је најбољи примјер понашање, посебно у задњих, ево, мјесец дана господина Додика, који, умјесто да одржава редовне сједнице Предсједништва Босне и Херцеговине, да ради на промоцији Босне и Херцеговине на међународном плану, на привлачењу страних инвеститора, на набавци вакцина, на подизању статуса и ауторитета Босне и Херцеговине, суверене, независне и цјеловите у међународним оквирима, он даје изјаве које су толико бруталне да их здрав човјек не може нити појмити нити разумјети. Рецимо, изјава да се у Сребреници, мјесту гдје се догодио геноцид над Босњацима, укопавају празни табути.

То је, уствари, почетак једне изборне кампање, то су обриси стратегије изборне кампање, које већ сада можемо препознати. Она ће се водити управо на тим ригидним темама, темама прошлости, темама које су потпуно супротне цивилизацијским, моралним вриједностима на људском и политичком плану, а нећемо се посветити битним питањима као што је економски развој, стављање наших ресурса у функцију економског развоја, као што је привлачење страних инвестиција, јачање владавине права, јачање регионалних односа и коначно прихватање истине о догађајима из прошлости, без покушаја ревизије, јер само се на бази истине и правде која ће доћи послије истине може говорити о јако значајним процесима и подизању помирења и повјерења. Дакле, нисам сигуран и нисам оптимиста да ће кључне животне теме бити на столу нити изборне кампање, нити било којег састанка којим свједочимо ових дана.

Али господине Звиздићу, како да промијенимо ту парадигму политичког дјеловања засновану на деструкцији. Постоје људи у институцијама Босне и Херцеговине који двадесет година живе и раде овдје и све што су урадили је деструкција. Јесу ли ти људи способни да направе било шта конструктивно јер ми не причамо само о држави. Причамо о људима који живе у овој држави, о људима који живе у оба ентитета.

Персонално, вјероватно су спремни да раде на конструктивним пројектима и активностима. Но, они су само продукт политике којој припадају, која је у суштини деструктивна. Заиста морамо јасно разумјети да у овом тренутку представници политичких партија из Републике Српске, који су у владајућој коалицији на нивоу Босне и Херцеговине, доминантно СНСД, не желе да Босна и Херцеговина буде функционална, просперитетна држава, да буде држава која има кредибилитет у регионалним и међународним односима. Због тога имамо такав приступ кључним питањима, који је потпуно супротан од онога што је потреба за напретком Босне и Херцеговине. Ево, ја сам послао одређени број амандмана на буџет институција Босне и Херцеговине, који је управо одраз политике о којој сада причамо. Буџет је за ову у односу на прошлу годину повећан за скоро 30 милиона, али неке ставке које су битне за промоцију Босне и Херцеговине, за економију, за привреду, које су битне за јачање јавног здравља Босне и Херцеговине, су смањене. Смањен је, рецимо, износ који припада култури за скоро 300 хиљада, смањен је износ за спорт, смањени су износи за науку… Износ за исељеништво је нула!!! То, уствари, говори о односу овога Вијећа министара према неким кључним категоријама. Наша дијаспора није, како се то жаргонски каже, нити смије бити само банкомат за Босну и Херцеговину. То је ресурс, изванредан ресурс научног развоја, привредног развоја, економског развоја, лобирања за Босну и Херцеговину итд… И ако желимо ту дијаспору, да вратимо њен интерес ка Босни и Херцеговини, онда се морамо потрудити од стране босанскохерцеговачких институција да створимо амбијент да би наша дијаспора била у потпуности заинтересирана за догађаје у Босни и Херцеговини и не може на раздјелу за дијаспору бити износ нула. Дакле, то су само неки мали сегменти, али врло значајни, симболични, који показују какав је однос Вијећа министара, односно оних странака које су у Вијећу министара, према неким кључним питањима у Босни и Херцеговини. Према томе, морамо раздвојити двије ствари: ми у Европи и у свијету имамо јаке и моћне пријатеље. Прије четири-пет година ми смо имали британско-њемачку иницијативу и имали смо Берлински процес, који су јасно показали наклоност и пријатељство Њемачке и Велике Британије у вријеме док је била чланица Еврипске Уније. Ти процеси, поготово Берлински процес, су били извориште огромног броја врло значајних пројеката у области цестовне инфраструктуре, енергетске инфраструктуре, развоја демократије, регионалног повезивања, јачања заједничког тржишта итд. Сад имамо нову америчко-европску иницијативу, али доминантне земље унутар те иницијативе су поново Сједињене Америчке Државе. Дакле, Америка као један од највећих, најважнијих стратешких партнера Босни и Херцеговини, и наравно, Њемачка, која је један од наших најважнијих партнера унутар Европске Уније. Према томе, ми морамо створити амбијент да Босна и Херцеговина постане најважнији стратешки партнер Сједињених Америчких Држава на Западном Балкану у сваком смислу – у смислу геополитике, у смислу свих других стратешких утицаја које Америка жели остварити на овоме подручују, укључујући и отварање Босне и Херцеговине за значајне инвестиције из Сједињених Америчких Држава, којих до сад није било. Ми се морамо отворити за инвестиције из Сједињених Америчких Држава и морамо створити амбијент да привучемо инвестиције из Европске Уније, доминантно из оних земаља које су наши највећи вањскотрговински партнери као што су Њемачка, Аустрија, Италија, Хрватска… Пуно је посла пред нама. Имамо јако пуно пријатеља у Европи и у свијету, морамо искристити њихову наклоност према Босни и Херцеговини и на неки начин савладати антиевропске, антидемократске, антицивилизацијске снаге, које су, нажалост, најјаче у Босни и Херцеговини. Дакле, то је тај парадокс, да ми имамо врло јаке снаге, које су против државности и против Босне и Херцеговине у Босни и Херцеговини, а имамо огроман број пријатеља ван Босне и Херцеговине.

Господине Звиздићу, до избора наредне године још је далеко и рано је говорити о неким кадровским рјешењима, али откако сте иступили из Странке демократске акције многи медији и многи аналитичари виде вас као изгледног кандидата за члана Предсједништва Босне и Херцеговине. На крају крајева и господин Бакир Изетбеговић је рекао да очекује вас на некој другој страни као противкандидата. Колико је то реално? Ви се још нисте изјаснили о начину наставка вашег политичког дјеловања, али предвиђања су једноставно таква.

Хвала свима који мисле да имам капацитете, знања и вјештине да могу обављати ту изузетно значајну функцију члана Предсједништва Босне и Херцеговине. Још је рано говорити о неким коначним одлукама које ћу донијети, али већ сам и раније рекао да не искључујем такву могућност кандидатуре. Она није мој императив, она није разлог због чега сам напустио Странку демократске акције. Странку демократске акције сам напустио због неслагања са актуелном ситуацијом, стањем у СДА, промјенама које, по мени, нису суштинске него декларативне, које сигурно не воде напретку и развоју Странке демократске акције. Дакле, више нисам хтио бити саучесник у таквим процесима, а истовремено нисам се и даље могао правити да не видим те негативне процесе, који значајно утичу на структуру и капацитет СДА. У којем правцу ће даље ићи мој политички ангажман, рекао сам да ћу остати у политици, то ћемо видјети. Вјероватно ће такве одлуке и од стране мене бити окончане у наредних неколико мјесеци, али ево, има и оних који ме желе видјети евентуално као неког супарника на политичкој сцени у смислу кандидатуре за члана Предсједништва као што је то рекао господин Изетбеговић, па онда не видим разлога да му и не испунимо такву жељу.

Ваше иступање из Странке демократске акције направило је значајан потрес на политичкој сцени Босне и Херцеговине. Биле су доминантне реакције у два правца. Неки сматрају да сте из каријеристичких побуда изашли из СДА, а други вас оптужују да сте превише дуго били у Странци демократске акције да би ваш излазак био искрен. Како коментаришете такве реакције?

Не постоји нити једна реакција коју нисам очекивао. Ниједна реакција ме није изненадила с обзиром да су такве реакције казали људи које ја дуго знам и управо они људи које сам увијек цијенио и који имају свој лични, морални и политички интегритет. Њихове изјаве су сасвим коректне, сасвим нормалне, одражавају реално стање, поштују неки мој рад који сам уложио у претходних 20-30 година, а ове остале изјаве су уствари октроисане изјаве. То су изјаве људи који не мисле тако и чије изјаве су, уствари, њихова жеља да се додворе некоме из врха Странке демократске акције. Ја сам већ раније рекао да сам дуго размишљао о мом изласку, али ја се нисам такмичио било с ким. Дакле, ја нисам био у било каквом такмичарском односу да сам требао изаћи раније или да сам требао изаћи касније. Нити сам негдје пожурио, нити сам негдје закаснио, не постоје такви циљеви у којима сам закаснио… А изјаве да сам изашао из неких клијентелистичких или других намјера су, ево, могу да кажем, један потпуни нонсенс. Могу рећи и груб израз, који сви разумију, да је то једна потпуна глупост јер управо сам ја напустио једну врсту политичког комфора… Моје колеге, чија имена нећу спомињати јер је то сада питање Странке демократске акције и у унутрашње ствари се не желим мијешати, али знам огроман број мојих колега, високопозиционираних, који имају исте, па чак и ригорозније ставове о Странци демократске акције и актуелној ситуацији у СДА него што их ја имам, а они је не напуштају управо због ове врсте политичког комфора. Брзо ће нови избори, брзо ће листе, постоји могућност обнове мандата на одређеним функцијама у извршној и законодавној власти. Према томе, ја сам, како се то уобичајено каже, остварен човјек у сваком смислу, политика није мој неки кор-бизнис од којег ја овисим, као читав спектар дугих политичара. Ја сам универзитетски професор, обнашао сам врло значајне функције на свим нивоима, на нивоу кантона, на нивоу Федерације, на нивоу државе Босне и Херцеговине. Мој излазак је излазак из зоне комфора из просте жеље да се поправи стање у Странци демократске акције, што сам пробао. Кад сам видио да то није могуће, онда сам изашао и наставићу да радим на оним пројектима и бавићу се оним активностима за које мислим да су добре за напредак, за јачање Босне и Херцеговине.

Господине Звиздићу, завршићемо овај разговор једним врло једноставним питањем. Босна и Херцеговина се суочава са значајним одласком паметних, интелигентних, учених људи. Има ли ова земља у овом тренутку довољан број кадрова да очувају њену опстојност и да се некако увежу у заједничко дјеловање?

Има. Босна и Херцеговина има довољан број врло образованих и способних људи, који располажу потребним знањима и вјештинама на истој разини као што су то њихове колеге из региона или из Европе. Треба само присуствовати, рецимо, догађајима када се промовирају колеге студенти који су завршили факултете. Ја сам присуствовао у задњих пет-шест година таквим догађајима у Зетри када се шест или седам хиљада студената промовира у своја звања. Треба разговарати са том дјецом која су златне значке, чији је просјек на изузетно тешким факултетима 9,5 или 10. Само што, нажалост, такви млади, успјешни и перспективни људи, или није важно, људи средњег доба који су исто тако успјешни и имају потребна знања и искуства, не могу да дођу до изражаја. Они нису на оним мјестима на којима би требали бити зато што њихова мјеста заузимају они чија је кључна карактеристика не компетенција, него подобност. У моменту кад се заиста посветимо развоју друштва знања, а без знања нема напретка – дакле, знање, наука, иновације су покретачке форме, покретачка снага сваког друштва на свијету. Кључни извозни резултати, не знам, једне Швицарске или снага Сингапура није само у природним ресурсима, него у знању. Морамо се посветити друштву знања и морамо дати прилику онима који знају најбоље радити посао у својој струци, у свом еснафу, у својој области, да воде државне институције, предузећа, да воде процесе који су битни и на политичком и на економском и на друштвеном плану. Све док се то не догоди, наравно да ћемо имати стални проблем у заостатку у односу на регију и на Европу. А још једном понављам, имамо кадрове, имамо читаву плејаду, читаву армију младих, способних људи, који од Босне и Херцеговине могу направити мјесто угодног живљења, мјесто уносног пословања, друштво знања и мјесто гдје ће ти млади људи са својим породицама хтјети да остану. Само им то политичке партије требају осигурати.