Свјетски дан плеса обиљежава се од 1982. године, широм свијета читају се поруке људи нераскидиво везаних уз плес. Основна идеја тог дана је подсјећање јавности на плес као умјетнички облик изражавања те уживање у његовој универзалности која превладава политичке, културне и етничке препреке.

За Свјетски дан плеса одабран је 29. април, дан рођења зачетника модерног балета и једног од највећих плесних реформатора Жана Жоржа Новера.

Професор салсе и латино плесова у познатој школи Конзерватор Жан– Баптист Лули де Путо у Паризу Аднан Кабиљагић плес види као поштовање према другоме и према самом себи, а због пандемије вируса корона течајеве плеса наставио је виртуално и ове године.

Сматра да је још рано за веће анализе таквог виртуалног начина рада, плеса и приступа, али каже да ће свакако бити занимљиве. Плес је, каже, итекако важан у контексту вируса корона кад смо приморани да будемо у кући ради наше, али и сигурност других људи са којима смо више или мање у контакту. Важан је као начин да се, без обзира на све, изразе емоције, страхови, срећа, жеље. Да подијелимо са другима наше бриге, надасве да и њих чујемо. За њега је плес и терапија. Терапија среће, жеље да останемо активни, останемо у контакту са другима.

“Лична искуства су доста позитивна, што се тиче одржавања контакта са ученицима, плесачима, са самим плесом. Уосталом то је начин да, поред свих ових рестриктивних мјера у Француској, будемо заједно и у контакту”, истакнуо је за Фену Кабиљагић.

За такав начин рада каже да је захтјеван и одузима много више енергије, дупло више него рад у салама. Ипак примијетио је да се, на неки чудан начин, олакшава меморија покрета у плесу, меморија кореографије.

“Да ли то можемо везати за саму изолацију ученика и плесача који су слободнији и можда опуштенији плешући у својим домовима а њихова пажња је више фокусирана на сами екран и на сваки покрет”, каже.

Наравно да све то има и негативна искуства, након дужег времена пада мотивација полазника. Многи се нажалост читав дан поред екрана због редовног посла, а често је проблем и мали простор у стану.

“Све ово најтеже пада мојим најдражим плесачима, особама с инвалидитетом Удруге Хенди’дансе гдје радим годинама као волонтер. Осјећај да нисмо физички скупа у сали, на сцени, они тешко прихватају. Без обзира на све, наставили смо наше радионице и сусрете, виртуални рад нас није спријечио у томе. Прилагодили смо се сви таквом приступу плесу, с мање захтјевним покретима и кореографијама”, нагласио је.

Спремају и наступ, засад предвиђен за 29. мај, на отвореном простору.

“Можда превише оптимистично, али за све је то “крив” тај плес који нас спаја, који нас раздваја, чини сретним и тужним, омогућава да се изразимо ма како то изгледало тешко. Тај плес који се, успркос свему што сам рекао, никад неће моћи пренијети виртуално ама баш никад”, истакнуо је.

За Кабиљагића је плес више од тога, ‘плес је пријатељ и партнер који плеше са вама, који је уз вас и чини да као група идемо напријед’.

“Да кореграфија и сцена не буду промоција нечијег ега и неке личности, већ промоција прије свега поштовања према другоме и према себи самом. Често кажем да је, на неки начин, баш то поштовање и моја дефиниција плеса. Мислим да нам, у овим чудним временима, тога свима недостаје”, казао је.

Уз констатацију да је још актуална пандемија вируса корона и да се морамо сви још пазити и поштивати мјере да бисмо остали здрави, Кабиљагић је на Свјетски дан плеса истакнуо њему драг цитат Јована Дучића ‘Плес је препуна чаша снаге и воље за живот’.

У почетку као љубав, страст и хоби плес је данас занимање Аднана Кабиљагића поријеклом из Бањалуке, који је у Париз стигао ратне 1994. године. Присјећа се да су се његови почеци заправо подударили са ширењем салсе у Паризу. Тако је судјеловао у многим иницијативама и био у контакту с врхунским кубанским плесачима, који су тад долазили у Париз.