Посао поштара је веома динамичан јер су свакодневно у изравном контакту с грађанима, при чему свједоче различитим животним ситуацијама.

Потврђује то и најстарији поштар у Горажду Ешеф Јусуфовић који каже да посао поштара није само да носи рачуне, пошиљке и дијели мировине, већ, како истиче, да уз осмијех и лијепу ријеч људима, посебно умировљеницима, учини дан љепшим те буде на услузи ако коме затреба.

-Овај посао не можеш да не волиш и свакодневно доживљаваш различите анегдоте – прича Јусуфовић.

Додаје да се посебно испуњено осјећа када некоме помогне, а недавно је Горажданки Фати Бећковић приликом предаје мировине, дословно спасио живот.

-Покуцам на врата, нитко не отвара. Каже ми госпођа која чисти хаустор да већ данима Фата не сипа воду. Покушам отворити, појави се нога иза врата. Позвоним другом сусједу да ми помогне, да провјеримо је ли жива и како смо помјерали врата она је помјерила руку која је била помодрила. Окренули смо је на страну и срећом дошла је себи, није жељела у болницу. Оставио сам јој број телефона ако затреба па ме је звала након сат времена да јој купим јести – појашњава Јусуфовић.

Напомиње да је у данашње вријеме много старих, самих и болесних људи којима ријетко тко покуца на врата, те су поштари једни од њих.

Наводи да је са својим суграђанима изградио велико повјерење да често након што позвони, уђе у кућу и мировину остави на столу.

Јусуфовић је овај посао почео радити 1987. године, како каже, сасим случајно, након што је добио одбијеницу за посао у некадашњој Хемијској индустрији (ХИ) Азот.

Цијели свој радни вијек од скоро 35 година провео је у Горажду те напомиње како памти и боља, пријератна времена, када су села али и град били пуни становника.

-Сада је највећи проблем што нема људи. Млади одлазе али и старих је све мање. У дијелукоји покривам, од насеља 1. мај до Трга бранилаца града, прије само неколико година било је 400 умировљеника, а сад их је тек нешто више од 350. Слабо се и рађа јер прије када дођем негдје да донесем мировину изађе мало дијете које је навикло да долазим сваки мјесец и оно “хоће мировину”, па му ја дам било какав папир и марку двије, а сада таквих ситуација нема, све је празно – присјећа се Јусуфовић.

До мировине му је остало још четири године и већ сада се припрема на тренутак када ће се престати бавити овим послом који му је “ушао у крв”.

-Сродио сам се с овим послом јер није мало 35 година, ходаш од куће до куће као да је твоја, људи те прихвате и као да у своју кућу улазиш. Гдје год дођеш људи те свраћају, на каву, сок… Бит ће се тешко навикнути и престати с тим послом – закључује најстарији гораждански поштар.