Мислим да данас, опћенито, није потиснуто само луткарство, данас је потиснуто одрастање – констатирао је у разговору бугарски редитељ Дарко Ковачевски.

Ковачевски је, након што је 2017. године режирао представу “Продани осмијех”, поново гост Босанског народног позоришта (БНП) Зеница, у којем је управо окончао и рад на луткарској представи “Псић боје неба”, која је његово и ауторско дјело Нађе Василеве.

Представа ће вечерас, у 18 сати, премијерно бити и изведена на Малој сцени “Жарко Мијатовић”, а Дјечија, омладинска и луткарска сцена БНП-а управо том представом и обиљежава велики јубилеј – 70. годишњицу рада.

Зато нема луткарства! Данашња дјеца, данашњи родитељи, данашње друштво је у таквом стању да је цијели производ дјетињства – инстант. Као нешто што би се десило из прве руке и без нашег ангажовања. То да је потиснуто дјетињство и луткарство, значи да је потиснута наша одговорност да неког одгојимо, упутимо те да му дамо могућност да на безболан начин, без пуно лутања, епизода, странпутица, открије себе. А то је, у ствари, одрастање – подвлачи Ковачевски.

Дјеци су потребни, истиче, сигурна рука родитеља, пријатеља, друштва, естетике те миран психофизички живот како би им помогли да нађу своје право мјесто под сунцем. Мисли да малишани све то могу наћи у представи коју је режирао за БНП.

У ствари, представа је један симбол, метафора или једна алегорија – како се све то узме, а која, на суптилан начин, даје до знања у ком бисмо правцу могли да потражимо и себе. Али, колико ми имамо воље, мотива, амбиције, крепкости духа…то је већ питање породице, друштва и питање средине – мишљења је бугарски редитељ.

Дјеца то, сматра он, желе да виде, али је знатижеља “интелектуални мотив који се васпитава”.

Знатижељу код дјеце треба подражавати, јер знатижеља није од оних базичних, комплексних мотива да једем, спавам…То је један од индиректних мотива који се, тачно, гради – напомиње Ковачевски.

Става је да одрасли, у ствари, дјеци требају открити свој свијет, а који ће онда они надоградити својим доживљајима.

Па видите, никада дијете од четири године не каже: хоћу у позориште. Родитељи му кажу: хајде, идемо сине у позориште. А онда, након прве, друге представе може се код дјетета јавити жеља да иде у позориште. У принципу, луткарско позориште је веома касно почело да буде позориште за дјецу – устврдио је Ковачевски, који подсјећа да се то десило у периоду романтизма, у 19. вијеку.

Луткарско се позориште, подвукао је он, прије свега обраћа родитељима који требају “довести своју дјецу у позориште и тако се васпитава тај, интелектуални мотив – знатижеља”.