Због погоршане епидемиолошке ситуације чланови Предсједништва Босне и Херцеговине Жељко Комшић и Шефик Џаферовић ове године нису организирали традиционални пријем у згради Предсједништва БиХ, поводом 1. марта – Дана неовисности Босне и Херцеговине.

Умјесто тога су послали поруку из Свечаног салона Предсједништва БиХ гдје се одржавају традиционални пријеми поводом 1. Марта- Дана неовисности Босне и Херцеговине.

Порука члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића грађанкама и грађанима Босне и Херцеговине у поводу 1. ожујка, Дана неовисности Босне и Херцеговине

“Поштовани грађани и грађанке државе Босне и Херцеговине, прије 29 година свједочили смо великом повијесном догађају, који ће златним словима остати уписан у њезиној дугогодишњој повијести. Слободно израженом вољом већине својих грађана, Босна и Херцеговина постала је неовисна држава.

Тај чин означио је почетак процеса стицања самосталности, процеса који, судећи по свему, још увијек траје. Наша држава није нам поклоњена, него је уз највећа могућа одрицања и жртве сачувана. Поред свих изазова са којима се и данас сусрећемо, уз све актуалне проблеме, и данас морамо да се боримо за њезин интегритет и опстанак.

Они који су свим средствима покушавали да пониште већински изражену вољу грађана Босне и Херцеговине из 1992. године, данас ни за милиметар нису одступили од својих циљева. Исте оне силе које су земљу војно напале и подривале због њезине неовисности и осамостаљења, још увијек су активне и дјелују против Босне и Херцеговине.

Данас се не возе на тенковима одметнуте армије, не гранатирају градове и не убијају цивиле, али користе институције, и све могуће прилике да земљу коче и уназаде. На први поглед тешко је поредити та два начина уништавања наше земље, али посљедице и једног и другог трају и продубљују се.

Истим жаром којим смо се борили за неовисност, слободу, част и једнакост након 1. ожујка 1992. и данас се требамо супротставити деструктивним силама које слабе нашу домовину, али овај пут кроз саме институције државе.

Јасно ми је како се дио наших људи уморио од чекања тог тзв. бољег сутра, чекања на уређену демократску одговорну државу.

Нама не преостаје ништа друго него наставити даљу борбу за нашу Босну и Херцеговину, уздајући се прије свега у саме себе. Другог пута немамо!

Од дана проглашења неовисности Босне и Херцеговине ускоро ће напунити три десетљећа. Крајње поједностављено говорећи и упоређујући то раздобље са људским животом, рекло би се да смо ушли у активно и зрело раздобље живота неовисне државе.

Босни и Херцеговини, нажалост, у “њезиним тридесетим годинама”, од дана стјецања неовисности, неки нуде да и даље живи као да је дијете. Дијете које, са Истока и Запада, сматрају недораслим и неспремним за самосталан живот.

Босна и Херцеговина је неовисна земља, као и десетине других земаља Еуропе и Еуропске уније. Ми који кроз институције радимо у корист државе и свих грађана желимо, ни мање ни више, од оног што имају самосталне државе Еуропе и Еуропске уније: демократски устрој у којем је појединац светиња и у којем је једнакост појединаца света и уставна.

Иако све то у теорији звучи једноставно, пут до тога није нимало лаган. Међутим, претпостављам да данас можемо сликовитије спознати околности доношења одлуке о неовисности која, такођер, није била лагана.

Потребно је сјетити се оних који су положили своје животе у рату, који је наступио убрзо потом. Њихова жртва не смије бити заборављена. И, не само да не смије бити заборављена, него из тог жртвовања морамо извући одређене поуке.

Патриотски је дакле научити чињенице и суочити се с њима искрено. Није патриотски удруживати се једни против других.

Патриотски је међусобно усклађивати политичке потезе и трудити се, да и у томе пронађемо минималан консензус око кључних питања од виталног државног интереса, те консензус о политичким методама, помоћу којих желимо да стигнемо до слободне и грађанске државе Босне и Херцеговине.

Сјајни циљеви слободног и грађанског друштва не могу се постићи јаловом расправом и покушајем разумијевања, толерирања и прилагођавања великодржавним злочиначким пројектима и циљевима тих пројеката, зарад лажне равнотеже, лажне политичке коректности и лажне приче како смо сви у рату били исти.

Превише је оних који данас нису са нама, да би ми данас себи дозвољавали такве лажи и самообмане. Ако ништа, можемо бити поносни на чињеницу да између нас, који ову државу волимо и оних који је не воле, стоји цивилизацијска разлика која је увијек била очита и сваким даном све је очитија.

Наши циљеви могу остварити само уколико остваримо политички консензус око тога да ова земља мора бити држава једнакоправних грађана на сваком педљу њезиног територија.

У томе смислу позивам да се окренемо једном унутарњем, босанскохерцеговачком дијалогу и изналажењу тог консензуса, а не покушајима разумијевања оних, који стално негирају право на постојање наше државе.

Њихове визије нас више не занимају, нити нас занима шта о нашој држави имају ружно за рећи, јер све је већ одавно добро познато и дјелима доказано. Њихови идоли и увјерења труну по бјелосвјетским затворима, а ја наше идоле и увјерења видим у генерацији која није одустала од јединствене, слободне и недјељиве државе Босне и Херцеговине, генерације која вјерује да се учењем, радом, надом у правду и право, слободу и једнакост то може постићи.

Сретан сам због тога што тој генерацији Босанаца и Херцеговаца, нама и новим нараштајима нитко не успјева огадити властиту домовину, јер је љубав према њој јача и већа од свега оно што се против ње подузима.

Останимо пркосни, поносни и достојанствени у дану када обиљежавамо наш највећи празник.

Свим грађанима Босне и Херцеговине желим сретан 1. ожујак, Дан неовисности.”