Италијанска влада укинула је “маказе” које су ремек-дјела кинематографије, попут “Посљедњег танга у Паризу”, обогаљиле и послале на “црну листу”, као и многе друге жртве цензуре која је владала од 1914. године.

Од сада више неће бити могуће забранити у Италији приказивање филма у биоскопу, нити га резати или мијењати из моралних или вјерских разлога.

Умјесто цензуре радиће Комисија за класификацију кинематографских дјела при Генералној дирекцији за кинематографију Министарства културе.

Та комисија која утврђује којим старосним групама гледалаца који филмови одговарају, састоји се од 49 чланова, почев од стручњака у филмској индустрији и за заштиту малољетника, до представника удружења родитеља и група за заштиту животиња.

“Укидањем филмске цензуре, дефинитивно напуштамо систем контроле и интервенције који је омогућио држави да се мијеша у стваралачку слободу умјетника”, поздравио је одлуку министар за културу Дарио Францескини, члан Демократске странке у коалиционој влади Мариа Драгија.

То је “важан и историјски корак за италијанску кинематографију. Било је и вријеме”, рекла је за АФП Елена Боеро, стручњак за италијанску кинематографију.

“То је облик одговорности. Зрели смо”, рекао је режисер Пупо Авати за АФП, чији је филм “Борделла” о отварању јавне куће за жене у Милану цензурисан 1975. године.

Многи филмови су током више од једног вијека били на мети цензуре, међу којима су најважнији готово сви филмови писца-пјесника и редитеља Пјера Паола Пазолинија, или запаљиви “Посљедњи танго у Паризу” Бернарда Бертолучија с Марлоном Брандом и Маријом Шнајдер, чије су копије чак уништене, осим три која се чувају у Националној кинотеци.

Чувени примјер цензурисаног филма је и “Роко и његова браћа” (1960), ремек-дјело Лукина Висконтија, са Аленом Делоном и Ани Жирардо.

По попису који је спровела “Цинеценсура” – виртуелна интернет-изложба коју је промовисало Министарство културе, од 1944. године у Италији су цензурисана укупно 274 домаћа филма, 130 америчких и 321 из других земаља.

Више од 10.000 филмова је пуштено у биоскопе, али тике послије скраћивања и модификација.

“Парадоксално, цензура је “филмове чинила атрактивнијим, побуђујући знатижељу јавности, посебно на еротском пољу”, рекао је Пупи Авати. “Али, филмове нисмо цензурисали због сцена насиља”, примијетио је он.

Током више од једног вијека постојања цензуре у Италији, мотиви за резање или забрану су еволуирали од интереса политичке, моралне и вјерске контроле, до неке врсте опортунизма: избјегавање цензуре је доносило државне субвенције.

Посљедњи велики случај цензуре је из 1998. године, филма “Тото који је двапут живио” Даниелеа Ћиприја и Франка Марескеста, смјештеног у чудовишни и апокалиптични Палермо који врви гротескним и богохулним ликовима, док је град под нападом – католичких кругова.