Играни филм “Х-8” редитеља Николе Танхофера из 1958. године је у најновијем, трећем избору критичара, проглашен најбољим хрватским играним филмом свих времена, најбољи документарни филм је “Од 3 до 22” Креше Голика (1966.), а најбољи анимирани филм је из 1961. – “Сурогат” Душана Вукотића који је за њега добио америчког “Оскара”.

“У обзир су дошли сви филмови настали у протеклих 75 година – од ‘Лисинског’ из 1944, до наслова из 2019, укупно нешто више од 400-тинак чији је већински продуцент из Хрватске”, рекао је агенцији Хина филмски публициста и организатор избора Вељко Крулчић.

У анкети је судјеловало 38 критичара оба пола из Загреба, Ријеке, Сплита, Пуле, разних генерација и критичарских сензибилитета и свјетоназора, рекао је он.

Досад су била тек два избора за најбољи хрватски филм свих времена – 1989/1990. када је то организовало Друштво филмских радника Хрватске и лист “Вјесник”, и 1999/2000. у организацији филмског магазина “Hollywood”. У првом избору судјеловало је 28 филмских критичара, а у другом 44.

У односу на претходна два избора, на којима је за најбољи хрватски филм био изабран “Тко пјева зло не мисли” Креше Голика из 1970, титулу је преузела детективска мелодрама “Х-8”, а на друго мјесто пробио се “Рондо” Звонимира Берковића из 1966.

Слиједе “Тко пјева зло не мисли” и “Лисице” Крсте Папића, “Бреза” Анте Бабаје, “Ритам злочина” Зорана Тадића и “Не окрећи се сине” Бранка Бауера.

У првих десет најбољих су и “Каја, убит ћу те”, Ватрослава Мимице, “Концерт” Бранка Белана и међу одабранима најновији филм “Што је Ива снимила 21. листопада 2003.” Томислава Радића из 2005.

“Листа 10 најбољих показује апсолутну доминацију филмова из тзв. социјалистичке кинематографије, тек на десетом мјесту се налази наслов снимљен послије 1991.”, рекао је Крулчић.

У избору најбољег хрватског документарца у обзир су дошли апсолутно сви – од најкраћих до дугометражних, укључујући и оне снимљене за телевизију и експерименталне, из свих периода, још из доба Краљевине Југославије, до данас.

Од прве и посљедње такве анкете у хрватској документарној кинематографији прошле су пуне двије деценије. Тада су критичари као три најбоља документарца изабрали “Од 3 до 22”, Креше Голика (1966) , “Мала сеоска приредба” Крсте Папића (1971) и “Друге” Зорана Тадића из 1972.

У међувремену укус критичара није се битно промијенио те је редослијед прва три у најновијем избору идентичан редослиједу из анкете из 1999/2000. године.

Слиједе “Специјални влакови” Крсте Папића, “Рецитал” Петра Креље, “Кад те моја чакија убоде” Крсте Папића, и “Србенка” Небојше Слијепчевића.

У топ 10 ушли су и “Добро јутро” и “Тијело” Анте Бабаје и “Скопје ’63” Вељка Булајића.

Осам филмова с листе припада корпусу социјалистичке кинематографије, а два су снимљена послије 1991. Документарац из најновије продукције “Србенка” пласирао се на седмо мјесто.

У избору најбољег анимираног филма дошло је до значајне промјене, за разлику од посљедње анкете из 1999/2000. када је “Сатиеманиа” Зденка Гашпаровића била прва.

Сада, у најновијем избору најбољи хрватски анимирани филм свих времена је “Оскаром” награђени “Сурогат” Душана Вуковића из 1961.

Слиједи “Туп – туп” и “Иду дани” Недељка Драгића, “Дох Кихот” Владе Кристла и тек онда култни “Професор Балтазар” – анимирани серијал који Гргића, Колара и Заниновића.

Топ десет закључују “Самац” Ватрослава Мимице, “Рибље око” Јошка Марушића, “Мачка” Златка Боурека и “Маска црвене смрти” Павла Шталтера и Бранка Ранитовића.

И ту је ријеч о апсолутној доминацији остварења из раздобља “социјалистичке” кинематографије.

На листи 20 најбољих нема ни једног наслова насталог послије 1991, рекао је Крулчић.

Крулчић је најавио да ће од 30. новембра до 6. децембра у загребачком биоскопу “Тушканац” бити ревија по 10 најбољих хрватских филмова из све три категорије.