Овчја вуна је стални човјеков пратилац. Поготово некада, она му је и у егзистенцијалном смислу значила много, па чак и сами опстанак.

Управо то је био један од главних разлога што је у ливањском Фрањевачком музеју и галерији Горица уприличена својеврсна Приредба вуни у част, а све да би се још једном оживјела традиција обраде вуне на тим просторима и то у духу некадашњег сеоскога сијела.

Наравно, ријеч је о одјевним предметима који су се током прошлих времена искључиво израђивали од вуне.

Што је овчја вуна значила житељима на овим просторима од праповијесних дана, па све до недавно, добрим дијелом говоре и веома богате збирке одјевних и других предмета у Фрањевачком музеју и галерији Горица у Ливну.И управо је по једном од таквих експоната овај музеј постао један од најпрепознатљивијих.

У овој витрини се налазе најстарији остаци вуненог плашта у Еуропи. Они су стари око три пол тисуће година. Струка је то утврдила, а остаци вуненог плашта су концем прошлог стољећа заједно с остацима покојника пронађени у једном од тумула на

НАЈСТАРИЈИ ВУНЕНИ ПЛАШТ У ЕУРОПИ

МАРИЈА МАРИЋ БАКОВИЋ, кустосица Фрањевачког музеја и галерије Горица

“Ради се о вуни која је добивена од дивље овце или балканског муфлона. Та вуна није као ова коју ми данас познајемо, / мало је била грубља, длакавија”.

Каква год она била, за разлику од модернога доба, човјека на овим просторима вуна је пратила од колијевке до гроба. Она је у једну руку значила и могућност опстанка на овим просторима, па је тако и њена обрада тијеком дугих стољећа била саставни дио живота људи. Како се то некада радило, посјетитеље ливањског Фрањевачког музеја су овом пригодом подсјетили

ТАКО ЈЕ БИЛО 50-их ГОДИНА ПРОШЛОГ СТОЉЕЋА

“Мислим да смо ухватили оно најбитније што је досадашње сило носило педесетих, шездесетиг година прошлог стољећа”.

Таквих обичаја, барем у овом ливањском крају, одавно нема.

ЛИЈЕПО СЕ ПРИСЈЕТИТИ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА

ЈАЊА ВРДОЉАК

“Кад сам била млада, ми се овако скупи,дођи жене старије, а ми цурице улети, па помози им мало”.

ЈЕЛА ДУВЊАК, кустосица Фрањевачког музеја и галерије Горица

“Хтјели смо приказати нашем становништву, у бити хтјели смо га присјетити на неки начин тог традицијског живота , младе нараштаје научити тому, приказати једно вријеме када није било медија, када се народ скупљао на једном мјесту, /преносиле приче, пјесме”.

Организатор ове приредбе чини се да је успио у тој својој накани, поготово када су у питању они који се још увијек итекако добро сјећају тих вунених времена. А таквих је, наравно, све мање. О овцама и вуни да се и не говори.