Мирза Силајџић је у свом 22 године дугом животу успио прећи пут од дома за дјецу без родитељског старања до каријере фризера с властитим салоном у Мостару, гдје важи за једног од најбољих у својој струци.

Након што је испекао занат, уз помоћ пријатеља Мирослава Маријановића засновао је радни однос у престижном салону “Ред Царпет”, а након извјесног времена одважио се и кредитно задужио те купио стан у мостарском насељу Залик.

Дио дјетињства провео је у домовима у Сарајеву, потом шест година у хранитељској породици те касније и двије године у једном од мостарских домова. Четвртог дана његовог живота биолошка мајка Мирзу је оставила у једном од сарајевских домова за незбринуту дјецу.

“По рођењу и одрастању нисам Мостарац, али сам у овом граду нашао срећу. Доспио сам у дом, а након завршетка средње школе имао сам срећу и упознао Мирослава који је код мене препознао жељу за успјехом и помогао ми у професионалном и приватном животу. Захвалан сам му као и свим другим људима који су ми помогли на било који начин да бих био то што данас јесам”, каже Мирза.

Током одрастања имао је жељу упознати биолошке родитеље. Отац је пристао па су се једном сусрели и разговарали, али је нажалост одмах дао дознања да не жели даљи контакт. Биолошка мајка Мирзу није жељела видјети.

Дио дјетињства провео је у хранитељској породици у једном сарајевском насељу па управо жену која га је била усвојила и данас сматра другом мајком, без обзира што одавно не живи под њезиним кровом. Након шест година проведених ту, Мирза се вратио у дом, јер је схватио да би то било најбоље по њега и укућане, не мијењајући однос према хранитељима.

“Шест година сам провео у тој породици, али сам без обзира на топлину и добродошлицу у једном тренутку схватио да је вријеме да одем. То није значило да се мијења однос према њима, који је увијек добар и који ће такав и остати”, говори Мирза.

Живот у домовима за незбринуту дјецу према његовим ријечима је важан прије свега због заштите коју нуди дјеци без родитељског старања, али то како каже, ипак није пут који води ка осамостаљењу.

“Радну навику стекао сам у хранитељској породици. Доста се радило и успут учило. Научио сам да здравље улази на уста и од тада знам разликовати здраву од нездраве хране. Имали смо кокошке, узгајали смо разне врсте поврћа”, присјећа се Силајџић, који је у том период научио и кухати, што му данас користи.

“Не само кухати… Схватио сам да ипак о себи морам највише бринути сам и да то други не желе, не могу или неће. Отад пеглам, чистим, припремам зимницу… Тада сам поставио пред себе и животни циљ, који се данас остварује. Знам да ништа не пада с неба, зато сам упоран, храбар и скроман”, каже на крају Мирза.