Свјетски дан плеса слави се од 1982. године под покровитељством УНЕСЦО-а. Обиљежава се сваке године 29. априла на рођендан францускога плесача и кореографа Жан- Жоржа Новереа (1727. – 1810.). Новере је један од највећих реформатора плесне умјетности и аутор књиге Писма о плесу и балету.

Драго ми је да постоји свјетски признат дан који славим, како ја тако и све особе које воле ову врсту умјетности, казао је Еди Маглајлић, кореограф и плесач из Бихаћа.

Колико сам упознат мислим да се још увијек не придаје довољна пажња овој врсти спорта и изражавања. Што бих желио да се у будућности промијени, истакао је он говорећи о обиљежавању овога дана у нашој земљи.

Маглајлић каже како се Дан виртуално обиљежавао, а о неким јавним организираним промоцијама није упознат ни прије пандемије.

Плесом се професионално бав од 17-те године, а наравно као и сви професионални плесачи први плесни кораци били су док је био јако мали, казао је он.

На питање о будућим пројектима био је веома тајновит.

О да, пројекти су велики и организирају се већ дужи период, јако сам сретан и захвалан на указаним приликама, али вам нажалост још увијек не могу открити детаље.

Тако да пратите мој инстаграм профил, нагласио је.

Екипа БХРТ-а недавно је снимила и “Плес поред Уне” који је Еди извео са Адном Кујунџић.

Повијест плеса

Повијест плеса је обиљежена очувањем и промјеном, реформама и кршењем правила, социјалним печатима, новим навикама и пољуљаним подјелама улога.

Најстарија свједочанства о плесу налазе се на палеолитичким шпиљским цртежима. Најранији облици плеса често су били магијскога значаја; у плесним ритуалима плесач је молио богове да му подаре кишу, богатији урод, повећање племена и др.

Почетком средњега вијека Католичка је црква неко вријеме толерирала плесове, присутне и у црквеним обредима. Међутим, са забраном светковања поганских обичаја од VII. ст., плес нестаје из обреда, с гробља и процесија, а око 1400.

Црква је бранила и свјетовне плесове, сматрајући их опаснима за морал и гледајући у њима елементе еротике и поганства. Унаточ црквеним забранама, плес се у народу одржао кроз цијели средњи вијек: при светковању благдана, жетве, бербе, свадбе.

Плес је одувијек искушавао границе и мијењао друштвене конвенције. И код валцера је тако. Најприје га се сматрало опсценим, јер су парови били преблизу један другоме и у брзим окретима долазили у незгодне положаје. Све то су пак премашили каснији, далеко слободнији плесови 20. стољећа.

Нови плесни стилови су увијек са собом доносили промјене. Мијењали су се однос сполова, мода, правила понашања, наш однос према сексуалности. Плес је увијек изражај духа времена, зато често има и само одређени рок трајања.