Центар за позоришна истраживања АпсАрт покренуо је регионални пројект “Најтежа улога” који подразумијева продукцију представе о сексуалном узнемиравању и злостављању глумица, настале на основу њихових истинитих искустава. Пројект је замишљен као регионалан и укључит ће разне умјетничке организације и колективе из БиХ, Хрватске и Црне Горе.

Партнери пројекта до сада су Народно позориште Београд и Иницијатива “Нисам тражила” из Сарајева.

АпсАрт путем своје странице позиве све оне које желе проговорити о свом искуству.Такођер и оне које желе као глумице да учествују у процесу припреме представе а које се могу пријавити тако што ће послати свој ЦВ на апсарт1@гмаил.цом са насловом мејла: „Најтежа улога“.

Припреме на пројекту почеле су током љета прошле године на иницијативу једне глумице која је приступила АпсАрт-у са својим и прикупљеним исповијестима њених колегица.

Почеле смо да разговарамо о идеји да направимо представу, као и да наставимо да прикупљамо искуства глумица, и због тога смо на сајту АпсАрт-а ВИДЕО још у аугусту отворили форму на којој је могла анонимно да се остави исповијест – казала је у разговору за Фену редитељка и извршна директорица АпсАрт Центра за позоришна истраживања Александра Јелић.

Она је казала да су у октобру за припремну фазу пројекта добили подршку Фондације “Реконструкција женски фонд”, која је препознала важност те инцијативе.

Јелић подсјећа да је током јануара неколико глумица у Србији изашло у јавност с истином о доживљеном трауматичном искуству. Тај низ догађаја охрабрио их је да наставе с припремом пројекта јер у Србији опште расположење јавности поводом теме која се тиче сексуалног злостављања и узнемиравања глумица није баш било подржавајуће.

Када је јесенас најављиван документарни филм Данијеле Штајнфелд јавност, чак и стручна, је реагирала с осуђујућим коментарима у стилу – шта је чекала до сад, што не открије ко је то? За нас су и тада као и сад такви коментари показатељ колико је наше друштво дубоко необразовано када је у питању ова проблематика, и често склоно генералној осуди, што је страшно јер жртва поново пролази коз пакао бивајући додатно друштвено стигматизована – навела је Јелић.

Нису, каже, очекивали да дође до позитивне ланчане реакције у земљама региона, пре свега у БиХ, као и Хрватској. Из тог разлога је и донесена одлука да пројекат учине регионалним.

Партнери пројекта су и неоформална Иницијатива “Нисам тражила”, коју су основале младе глумице и чија је страница на ФБ добила на стотине глумачких исповијести и још хиљаде исповијести дјевојака и жена из других професија или области живота.

Страхотне размјере те појаве, наглашава Јелић, показале су се у свим сегментима друштва на територији скоро цијелог Балкана, што сматра да много говори о заједничком менталитету и патријахалним матрицама у коме је жена објективизована и потлачена. Такођер истиче да су у преговорима с још неким организацијама из БиХ и у потрази за партнерима у Хрватској.

Како објашњава, исповијести и лични материјали се користе у савременом позоришту као легитиман драмски материјал. Представе тзв. вербатим театра су цијеле од документарног материјала, али постоје и друге позоришне форме гдје се преплићу фикције и лично и то зависи од естетике аутора те драматрушког захвата.

Представа ће једним дијелом бити у документарном, а другим ће пропитивати друштвене норме и критички се осврнути на друштвени контекст у коме се такве појаве нормализују и сматрају обавезним дијелом посла или неком врстом жртве која се мора поднијети зарад “естетских домета”, “успјеха” или “професионалне изврсности”.

С једне стране када се прорађују личне трауме кроз умјетничку форму или драмски језик оне свакако могу имати исцјељитељски и трансформативни ефекат на особу која их је проживјела, с друге стране АпсАрт се у досадашњем раду освједочио у томе колико позориште може имати ту исту прочишћујућу улогу кад у својој заједници говори о ономе о чему се ћути, што се гура под тепих. Ми вјерујемо да у овом друштву пуном лажи и обмана позориште мора бити еманципаторско – подвукла је у разговору за Фену редитељка и извршна директорица АпсАрт Центра за позоришна истраживања Александра Јелић.

Центар за позоришна истраживања АпсАрт је основан 2004. године као непрофитно удружење, мали независни умјетнички колектив с мисијом да позориште и драмску игру измјести из позоришних зграда и донесе их на сва мјеста гдје су људи а гдје је та врста умјетности углавном протјерана или запуштена.

АпсАрт је за седамнаест година реализирао низ пројеката, домаћих и европских, који су најчешће подразумијевали драмске интерактивне процесе али и друге партиципативне умјетничке дисциплине у раду с друштвено маргинализираним или осјетљивим групама.

Правили су представе с осуђеницима, зависницима од дрога, психијатријским пацијентима, дјецом/младима са сметњама у развоју, младима с поремећајем у понашању/из домова и прихватилишта, глухим особама, дјецом обољелом од рака, али и с професионалним глумцима правећи вербатим, документарне представе.

Принципи рада АпсАрт-а у области драме и позоришта могу се шире дефинисати термином примијењено позориште и засновани су на неколико постулата и принципа. Основно полазиште рада је слободна игра, истраживање, равноправан однос свих учесника, без обзира на улоге и професионално одређење у датим увјерима рада. АпсАрт је прва умјетничка трупа и организација која је систематично и низ година радила позоришне пројекте и представе с осуђеницима и бившим осуђеницима у казненом систему Србије, које су осуђеници изводили у КП установама и на позоришним сценама Београда.

Успјели су да повежу Народни музеј и затвор, те омогуће осуђеницима сусрет с умјетничким дјелима из колекције Народног музеја кроз интерактиван и креативан рад, а онда и њхову посјету том музеју. Реализирали су и представу легислативног позоришта за промјену закона који регулира права и обавезе осуђеника, а коју су креирали и изводили осуђеници. Након неколико извођења у затворима управа за извршење заводских санкција ју је забранила (Пројекат “Од кршења до стварања закона”).