Какањ је познат као индустријска средина, али има и оних који желе искористити потенцијале околних села за развој пољопривреде. У времену одласка младих из Босне и Херцеговине, постоје и они које желе радити на свом имању и бавити се пољопривредом.

Потврђује то и примјер Мирнела Хадровића из села Семетиш код Какња.

Уобичајни став младих у данашње вријеме је да ако нема прилике за посао, посебно у државним фирмама, срећу треба тражити изван државе. Села су готово празна, а пољопривреди се ријетко ко жели посветити.

Тридесеттрогодишњи Мирнел Хадровић, по занимаљу медицински техничар, имао је много понуда за одлазак у иностранство гдје је велика потражња за овим занимањем. Ипак, овај вриједни младић се одлучио покренути властити бизнис на селу и производити свјеже кравље млијеко.

Сваки почетак је тежак, помоћ државе је недовољна али, како каже, уз мукотрпан рад долази и успјех.

Мирнел сада производи више од педесет хиљада литара млијека годишње.

“С обзиром на ситуацији у нашој држави, због немогућност запослења у струци, онај који смо сви прижељкивали кроз школу и дјетињство, када је крајем 2014. године задруга кренула у откуп сировог крављег млијека, код мене се родила идеја да се окушам у томе. Почео сам са два, а данас имам укупно 23 грла. Планирам се ако Бог да проширивати, идеја имам”, прича Мирнел.

Како би опстала пољопривреда, држава мора под хитно да ријеши пробем ниских и нередовних подстицаја. Мирнел има жељу да искористи потенцијале и интензивира производњу млијека тако да је започео градњу савременог објекта за 50 крава. Временске прилике су стопирале градњу, али Мирнел се нада да ће до краја године краве преселити у нову шталу.

“Пуно кише је било, послије тога је дошло вријеме сјетве, вријеме укоса силажа. То ми је био приоритет у односу на објекат јер шта ће ми објекат, ако немам хране за стоку”, каже Мирнел.

Село Семетиш је удаљено свега седам километара од Какња, а издвојеност од индустријске зоне омогућава бављење пољопривредом. Проблем су уситњене парцеле и брдско-планинско тло које не може дати приносе као они у равничарским крајевима. Ипак, Мирнел овдје успијева произвести довољне количине хране за прехрану стоке.

“Ја тренутно обрађујем око 200 дунума земље. Од тога је под силажом неких 30 дунума, остало је дјетелина и ова брдска наша трава. Ово поднебље није традиционално пољопривредно. Ми смо овдје у Какњу сви пољопривредници, не само ја, још увијек пионири у пољопривреди, прва генерација која је кренула бавити се пољопривредом”, каже Мирнел.

Младих у Семетишу нема много, а неке куће су затворене. Они који су одлучили пензионерске дане провести ван градске буке, уживају у сунчаном времену радећи уобичајне послове којима испуњавају дан, попут прављења брезове метле која се још увијек користи у сеоским домаћинствима.

“Брезовине има, може се наћи. Одсјечеш брезовине, донесеш. Сједим, одјељам колико ми треба и онда вежем жицом”, прича Есед Хадровић.

Без обзира што на селу увијек има нешто да се ради, нађе се времена и за кафу и дружење. Наши домаћини кажу да су дјеца отишла живјети у граду, али да њих више не вуче жеља да напусте село.

“Пошто сам отишао у пензију, нимало ме не привлачи да сад одем живјети у град. Да радим, привлачило би ме, да будем искрен”, каже Есед.

За Мирнела, који је породицу засновао на селу, одлазак са села и из државе није опција. Можда није добио посао у струци, али радом на фарми обезбјеђује егзистенцију.

Већ је добио и признања за најуспјешнијег пољопривредног произвођача на подручју општине Какањ.

“Напустити огњиште гдје су ти родитељи оставили свој живот и свој новац, не видим се у таквом кораку у животу изузев неке посебне нужде”, каже Мирнел.

Од села и пољопривреде се може живјети, сасвим пристојно. Само је потребно имати јаку вољу и бити спреман скупе парфеме замијенити мирисом штале.