Апелационо вијеће Суда БиХ осудило је Ивана Краљевића, Стојана Одака и Вица Бебека на казне од једне до 2,5 година затвора за злочине над бошњачким цивилима у Лјубушком 1993. и 1994. године.

Краљевић је осуђен на годину и три мјесеца, Одак на двије и по године, а Бебек на годину дана затвора.

Вијеће је раније укинуло првостепену пресуду којом су била осуђена петорица оптужених – Краљевић на двије године, Мато Јелчић на годину и по, Одак на седам, те Бебек и Винко Радишић на по годину дана.

Нјих тројица, као и оптужени Мато Јелчић, Славко Скендер, Драган Милош и Винко Радишић ослобођени су већег дијела оптужби.

Апелационо вијеће је, након обновљеног поступка, закључило да су Краљевић, Одак и Бебек криви за злочин над цивилима који су били заточени у Војно-истражном затвору /ВИЗ/ у Лјубушком, гдје су нечовјечно поступали према бошњачком становништву држаном у нехуманим условима.

Краљевић је проглашен кривим као управник ВИЗ-а од 18. септембра до 19. новембра 1993, а Одак и Бебек као припадници Војне полиције Хрватског вијећа обране /ХВО/.

Одак је проглашен кривим за учешће у пет инцидената због ударања затвореника, а Бебек због једног случаја, преноси Бирн.

Предсједавајући Апелационог вијећа Тихомир Лукес рекао је да је одговорност Краљевића утврђена наспрам услова у којима су цивили били затворени, а који су били јако лоши и неадекватни.

Он је рекао да је Вијеће, у вези са његовом одговорношћу за злостављања као управника, закључило да теза да је неко нешто требао или морао знати није довољна за утврђивање кривице ван разумне сумње.

Исти стандард, како је додао, примијењен је на Јелчића и Скендера, који су били управници након Краљевића.

Образлажући због чега је Краљевић осуђен због услова у затвору, за разлику од друге двојице некадашњих управника, Лукес је рекао да је Јелчић настојао побољшати услове, а да је у вријеме Скендера неоспорно био значајан напредак.

Сви оптужени ослобођени су оптужби у 30-ак инцидената.

Лукес је напоменуо да се Тужилаштво жалило само на висину санкција изречених у првостепеној пресуди, а не и на ослобађајуће тачке, тако да их Апелационо вијеће није ни преиспитивало.

Он је рекао да је Вијеће закључило да за дио оптужби није достигнут стандард ван разумне сумње, те да у неким тачкама недостаје посљедица као услов за утврђивање дјела.

На данас изречену пресуду није дозвољена жалба.