Када некоме пожелимо да живи сто година, често ни сами не вјерујемо да се толике године могу доживјети. Они ријетки, попут баке Стаке из села Љубогошта нам казују да је могуће. Иако већ у 103. години живота, ова старица ведрог духа, још увијек воли изаћи, прошетати испред куће и огријати се на благом октобарском сунцу. Рођена у мају 1918. године, бака је за живота проживјела неколико ратова, тешка и добра времена, али село никада није напуштала.

Родила четири сина, једну кћер и имам унучади деветеро, а двадестеро праунучади и тако фино ми било и данас ми фино, фино ме гледају, немам каквих болова, немам ништа, добро ми је па..изиђем мало ондје, ако је вјетар одмах се вратим у кућу, ако нема вјетра мало сједим и тако то па докле како не знам.

Ни козметички препарати, нити савремени лијекови нису заслужни за виталност и дуг живот баке Стаке већ искључиво генетика, рад и умјереност у свему.

Ја сам се родила на селу и од рођења, трошила, највише сам трошила овако овај бијели мрс и то и фино није ме бољело никад доктору нисам ишла.НИкад. Ни, ђецу сам сву изродила никад докотру нисам ишла. Никад. Здрава сам била увијек и ево до ових година дошла, нема смрти па докле ће бити не знам.

А за добро здравље, ваља се и по чашица ракије.

Увијек смо помало пијукали и увијек је било и ракије, увијек се пекло, сваке године се пекла ракија и помало нисам никад да се мало помало само мало нисам се напијала нисам ишта фино било.

Бака Стака сада живи са најмлађим сином чедом и његовом породицом. Посла у домаћинству има сваки дан, и одувијек је било. Уз помоћ насљедника, све се стизало, иако се некада радило све ручно.

Увијек је пуна кућа била нас, по осмеро седмеро, како кад неко оде, него мало разиђе се и тако увијек је имало обавеза али је радила увијек и увијек је расположена била и и сада је,а камоли кад је млађа била. ваљда је то и одрзавало…није никад неки луксуз, она сад пола чаше ракије попије, тако и док је млађа била, није никад кафу била двапут дневно и тако рану домаћу

Питали смо баку Стаку да ли бисте вољели да сте живот провели у граду или на селу?

Не бих ја вољела, не би ја вољела. Ја сам вољела на селу. Шта ћу у граду. Ја сам вољела на селу фино, одеш ако ти шта треба одес , оду и дјеца донесу неста одеш и ти ако ти треба: ето Пали часом одеш.

Иако су породичне заједнице све рјеђе у данашње вријеме, у домаћинству Пољаковића живи четири генерације. Иако нису сви жељели пред камере, снаха Здравка нам је испричала какав је живот жене на селу, јер често се каже да је терет куће на женским леђима.

На селу је лијепо живјети само треба радити пуно, некад се уморис, некад не умориш али мораш ићи радити и некад ти је лијепо некад. Све зависи до времена, али може се лијепо радити, може се и лијепо живјети. Да је баш лако није, али није нигдје лако ако се неће радити. Ако не радис и немас ниста. …….

А свако вријеме носи своје бреме. Села остају празна, дјевојке се све мање интересују за старинске послове и живот на селу. Како кажу наши домаћини, омладина све више бјежи од тешког рада.

Вријеме је то донијело своје, вријеме, све. мене је интересовало од малих нога да научим да радим од старина, сад највише уче, заврси школу, факултет, оде њу не интересује село и неће, овај сељачки посо. Шта ће, може им и бити, боље, а неко мора и на село. Нестало јеподоста народа, подост празних кућа. нестало, оде, оде, сиђе, неће да ради свијет и сиђе…а ја..неће… има остало је, има и ево овдје у нас има ове двијетри куће остало је и ето ти. џабе.. неће да ради, а мора се радити џабе је, мора се радити…мора…

Уз жељу да је здравље и ведар дух послуже још много година, баку Стаку остављамо да ужива у свом миру и Михољском љету. А нама за пута, јабуке, као у прошла времена кад се даривало од срца и искрено радовало томе.