Неколико стотина миграната који бораве у Кантону Сарајево начин за опстанак, али и зараду да се упуте даље према Еуропској унији налазе у уличној продаји, прије свега, продавајући папирнате марамице. Како кажу људи и полиција су добри, нитко их не дира, а грађани помажу купујући марамице.

Папирне марамице Мухамед из Пакистана продаје сваки дан испред улаза највећег сарајевског тржног центра. На овај начин заради око двадесетак марака дневно. Смјештај и храну има у прихватном центру у Хажићима. Ту је, како каже, привремено, а планира пут према Италији, гдје га чека брат и нада за запослење.

“Дневно продам 20 до 30 пакета марамица. Мјесец сам у Босни и Херцеговини, имам финансијских проблема и без посла сам, и желим наредни мјесец да одем у Италију”, каже Мухамед Асиф.

Нјегов пријатељ Кабир из Пакистана каже да су људи веома добри и помажу им, неко да новац, а неко одјећу. Међутим, и његов циљ је пут према Италији.

Оваква борба за опстанак је потпуно људски оправдана, сматра социолог Есад Бајтал. На овај начин, каже, мигранти избјегавају понижење од прошења. А емпатија и способност бх. грађана да разумију другог у невољи постоји и она је вишевјековна.

“Ја не мислим да те емпатије недостаје. Питање је је што смо ми још увијек у врло сличној ситуацији ми који смо ту нисмо се у потпуности спасили јер смо остали у њиховој позицији сиромаштва као грађани са најмањом куповном моћи у Европи. Самом ми је нелагодно кад не могу купити ту марамицу, јер одавде до чаршије требао бих купити 50, а не могу”, рекао је Бајтал.

Сви мигранти имају исти циљ, с руксаком на леђима стићи до развијених земаља.

Сваки дан покушавају изаћи из наше земље, али како кажу, иако их заустављају, они неће одустати.