У уторак 23. ожујка 2021. у Загребу је у 91. години живота умрла хрватска књижевница и преводитељица Ирена Вркљан, дописна чланица Хрватске академије знаности и умјетности.

Рођена је 21. коловоза 1930. у Београду. Студирала је археологију и германистику на Филозофском факултету у Загребу те режију на Академији за филм и телевизију у Берлину. Била је уредница телевизијске емисије Портрети и сусрети (1960. – 1971.), за коју је написала седамдесетак сценарија. Живјела је и радила у Берлину као професионална књижевница и преводитељица, а 2014. вратила се у Загреб.

Књижевно стваралаштво започела је у доба круговаша поезијом надреалистичке тематике (Крик је само тишина, 1954.; Паралеле, 1957.; Ствари већ далеке, 1962.; Доба пријатељства, 1963.; Соба, тај страшни врт, 1966.), а у том је раздобљу са Звонимиром Голобом преводила дјела њемачких аутора (Е. М. Ремарqуе, Wолфганг Отт, Х. W. Рицхтер, Карл Алоyс Сцхензингер и др.). Након одласка у иноземство и даље је објављивала поезију у којој се ишчитавају носталгија за домовином и осамљеност (У кожи моје сестре, 1982.).

Почетком 1980-их почела је објављивати аутобиографску прозу. Роман Свила, шкаре (1984.), као комбинација аутобиографије и развојнога романа, реториком и топиком блискима женском писму, доноси инвентуру властите интиме, стављајући у први план потрагу женскога субјекта за властитим идентитетом и опсесивну тежњу за самопотврђивањем. Роман Марина или о биографији (1987.) бави се везама умјетности и живота. У роману Пред црвеним зидом (1994.) усредоточује се на испитивање каотичних учинака на збиљу и све аспекте хуманитета 1990-их. Теме потраге за идентитетом, препознавања себе у другима, женскога нагона за ослобађањем, сјећања на мртве преносе се и у романима Берлински рукопис (1988.), Дора, ове јесени (1991.), Зелене чарапе (2005.) и Сестра, као иза стакла (2006.). Интимну есејистичку прозу саздану од темата љубави донијела је у књизи Наше љубави, наше болести (2004.). У Дневнику заборављене младости (2007.) проговорила је о културној живости Загреба 1950-их и 1960-их, а романом Свила нестала, шкаре остале (2008.) готово је лирски уоквирила кључне тренутке свог прозног аутобиографског изричаја.

Форми епистоларнога дискурса приближила се у романима Писма младој жени (2003.) и Писмо у писму (с Јасном Хорват, 2008.), а окушала се и у жанру криминалистичкога романа (Посљедње путовање у Беч, 2000.; Смрт долази са сунцем, 2002.). Књига Жене и овај сулуди свијет (2010.) збирка је седам прича о седам различитих жена с различитих дијелова свијета. Пјесничка збирка Корачам кроз собу (2014.) спој је ауторичиних пјесама и есеја књижевних критичара и теоретичара који су пратили њезин опус. Објавила је и роман Растанак и потонуће (2012.) те аутобиографске записе Протокол једног растанка (2015). За дописну чланицу ХАЗУ изабрана је 2008., а 2005. добила је Награду Владимир Назор за животно дјело.