Сарајевски кантон једини биљежи повећање броја становништва. Према процјенама федералног Завода за статистику, у 2020. години у главном граду Босне и Херцеговине је осм и пол тисућа становника више него у 2013. године када је посљедњи пут вршен попис становништва.

У осталим кантонима је нешто другачија. Евидентано је смањење броја становника, што је на неки начин и очекивано, ако се у обзир узме свакодневни одлазак домаћег становништва. Но, то није једини проблем, уз процес емиграција, свакодневно је видљив и процес унутарњих миграција. Све већи број становника са села одлази у градове.

АЛЕКСАНДАР ЧАВИЋ, демограф

“Није спорно право човјека да изабере мјесто живљења међутим спорно је ако се то дешава стихијски, ако је то појединачна акција без икаквог елемента друштвене контоле да се остварују услови у у селу и у граду да човјек оствари своју егзистеницју, па да је ствар његове преференције гдје ће да живи”.

А управо је борба за егзистенцију главни разлог зашто се напуштају сеоска огњишта. Финанцијска сигурност, лакши проналазак посла добровољно или не све већи број људи привлачи у градове.

Ви морате имати рурални простор у данашњој ери, технолошког напретка и развоја. Све услове живота за као што имате у градовима, значи комплетна инфраструктура, која би задржала становништво у руралним просторима. Кад кажем инфраструктура не са само домови здравља, школе итд, значи комплетха инфраструктура, ми то немамо објективно нити је то лако постићи, имамо xx елабората о ревитзализицаија села, које нису дали резултата, посљедице су јако јако негативне.

Посљедице централизације изгледају овако. Ово је село Горњи Подпећ, у опћини Сребреник. Десеци празних и напуштених кућа. Некада је ту живјело више од стотину становника, данас их има свега шест, углавном старије становништво.

РЕМЗИЈА, село Горњи Подпећ

“Јашта је, некад је било пуно народа, у кућама је некад живјело по десетер,а сад нема, шестеро нас је свега, има горе Хајра у оној кући, Мухамед и сестра у кући изнад, ево нас двоје овдје и то ти је то”.

Јово Кисин, један је од ријетких становника у селу Тули код Требиња. Данас са сјетом спомиње како је некад било у његовом селу.

ЈОВО КИСИН, село Тули код Требиња

“Горњи Подпећ код Сребреника и село Тули надомак Требиња, само су неки од низа опустошених и празних села. Према стручним процјенама, 500 села у Босни и Херцеговини потпуно је празно, а тисућу и 500 гдје живи 10 или мање становника.

СТЕВО ПАШАЛИЋ, статистичар и демограф

“Тамо гдје су празна села, то значи да тај простор није демографски одржив,немате становништва, или немате одређене демографске масе, И настаје процес изумирања, ми имамо данас велики број насеља, да накажем сад локалних заједница који су на рубу демографског изумирања”.

Статистичари појашњавају да се у посљедњих десет година скоро 100 тисућа људи из цијеле БиХ населило у двадесетак већих градова. Према тим податцима, сматрају стручњаци, неће само села бити опустошена. Централизација ће се одразити и на мање градове. Нужна је децентрализација развоја, односно равномјернији развој на цијелом простору земље. Иако је то тешко постићи, статистичар и демограф Пашалић сматра да се треба томе тежити, иначе се неће становништво задржати. Зато ћемо се, према ријечима стурчњака, и даље суочавати са овим проблемима.