Федра Иџаковић, координаторица пројекта УН Вомен, изјавила је за БХРТ да је свака друга жена у Босни и Херцеговини једном у свом животу била жртва неког облика насиља.

“Традиционално је познато физичко насиље, али постоји цијели спектар насилних облика понашања који укључују психичко, сексуално, економско насиље… Врло често људи не разумију колико је такав вид понашања кажњив јер у пракси не видимо довољно починилаца насиља да су кажњени”, каже Иџаковић.

У свијету се данас обиљежава Међународни дан борбе против насиља над женама. Тим поводом, УН Вомен БиХ од данас до 10. децембра, Међународног дана људских права, у сарадњи с партнерима, проводи кампању “Искључимо насиље над женама и дјевојчицама заједно”.

Гостујући у емисији БХТ1 Уживо, Иџаковић је објаснила како су активности дио глобалне кампање “16 дана активизма против родно заснованог насиља”, која позива на окончање свих облика насиља над женама и дјевојчицама.

“То је глобална иницијатива која се низ година проводи у цијелом свијету. Почиње данас и завршава 10. децембра – на Дан људских права. То је наставак активности свих организација, институција и агенција које су посвећене борби против насиља над женама. Није то само тих 16 дана, ми радимо цијеле године, али људи су тада, посебно медији, више фокусирани на ове теме”, каже Иџаковић.

Она итиче како људи треба да препознају који су то све облици насиља – то није само ударити некога или физички злостављати, системски, двадесет година.

Можете бити интернетски злостављач, када рецимо из љубоморе или зато што је прекинуо везу с вама, пошаљете интимне фотографије у медијски простор, наводи Иџаковић.

“Људи морају бити свјесни шта су то облици насиља, због чега то није дозвољено, зашто је то то кажњиво и морају разумјети да постоје институције власти које би требале ефикасно реаговати на такво понашање. С друге стране, саме жене морају бити свјесне да не морају то да трпе и не морају да живе у насилним партнерским односима јер је тај облик насиља најчешћи”, каже Иџаковић.

По њеним ријечима, мора се више радити на томе да жене-жртве насиља знају коме се обратити за помоћ и какви облици помоћи уопште постоје.

“Врло често, жене које трпе насиље нису само особе које то насиље не желе прекинути. Некада нису ни свјесне да то проживљавају јер је то нешто што насљеђују у својим породицама, дио одгоја. Наше друштво је још увијек врло патријархално. Чак и људи у институцијама био имају предрасуде типа ‘зашто се није раније пријавила’… Или, имају разумијевање зато што је супруг био нервозан или је партнер имао лош дан на послу. То су ствари које се не смију дешавати. Жене морају бити освијештене не само да не трабају то да преживљавају, него и гдје се обратити за помоћ”.

Важно је такођер, наводи Иџаковић, говорити о системској подршци жтвама након што одлуче да напусте насилни однос.

Објашњава да су најчешће управо жене те које напуштају заједнички простор да би избјегле насилника. Мјере које се могу изрећи се изричу, али се врло често крше, без неког ефикасног система који би то спријечио.

Каже да жене које су преживјеле насиље не знају довољно позитивно ријешених случајева и о томе треба више говорити.

“Женама треба дати могућност да изаберу. Тешко је рећи желимо охрабрити жртве да изађу из тог зачараног круга када знате да можда дијеле заједничку имовину са партнером, имају кредите које често жене насљеђују и настављају да отплаћују иако више не живе у истој кући, живе са својом дјецом, а партнер често остаје власник заједничке имовине”, наводи Иџаковић.

Она је у разговору за БХТ1 Уживо закључила како је важно женама понудити адекватне информације како би оне могле донијети одлуку шта да ураде са својим животом.