У загребачкој Галерији Форум гостовала је изложба на којој је постављено двадесетак одабраних фотографија из великог опуса фотографа Милана Павића који је утирао пут репортерској и умјетничкој фотографији у Југославији још од прије Другог свјетског рата.

Милан Павић једно је од најзначајнијих имена Загребачке школе, уз Младена Грчевића и Тошу Дапца спада међу најзначајнија имена југославенске и хрватске фотографије, казао је кустос изложбе „Уреди, каване, атељеи” Феђа Гавриловић.

У предговору изложбе Гавриловић доноси краћи животопис у којем пише како је Милан Павић рођен 1914. у Дарувару, гдје је 1934. године упознао легендарног загребачког новинара Фрању Фуиса. Инспириран Фуисовим радом, који се ради добре новинске приче прерушавао у бескућника, постаје дописник загребачког часописа „Новости”. Сљедеће године за награду, због 27 нових претплата на београдски лист „Панорама”, добива свој први фотоапарат и тако почиње каријера једног од најзначајнијих југославенских и хрватских фотографа.

Гавриловић истиче како је овом изложбом хтио обухватити неке од Павићевих најзанимљивијих портрета хрватских умјетника које је снимио од 40-их до 80-их година 20. стољећа.

„На свим портретима види се тренутак, однос с умјетницима, дубоко познавање њиховог карактера и миљеа”, истакао је Гавриловић.

На отворењу изложбе судјеловала је Славка Павић, удовица Милана Павића који је преминуо 1986. године, такођер фотографкиња значајног опуса која и сада, у средњим 90-има, док шета градом стално носи компактну дигиталну камеру и биљежи занимљиве детаље. Уз богат опус, Славка носи и жива сјећања на бројне људе које је упознала и на ситуације које је доживјела с Миланом.

„Драго ми је да су се ту појавили људи који су донијели и створили нешто, а ту су поново, да генерације знају и да цијене. Увијек је нетко био, створио нешто и оставио нам. Ми исто живимо на наслагама генерација”, поручила је Славка.

Каже како је Милану фотографија увијек била у срцу:

„Имао је два срца, аматерско, јер је помагао аматерима и радио као аматер, и професионално срце, јер од нечег је морао живјети. Цијела Југославије му је била атеље, а сунце рефлектор”.

Детаље занимљиве животне приче Милана Павића кустос Гавриловић сазнао је читајући Павићеве биографске записе који се чувају у Хрватском државном архиву.

„У свом фотоопусу садржао је читаву Југославију, неке од најзначајнијих умјетника и неке од најзначајнијих повијесних догађаја у задњих сто година, а то је ослобођење и улазак партизана у Загреб 8. свибња 1945. Кад је то кренуо снимати, као илегалац по налогу Партије, док је Загреб био пуст, усташе су га гађали с прозора, пуцали су по њему с прозора опустјелог града посљедњи који се нису хтјели предати”, причао је Гавриловић.

Након рата Павић наставља интензиван новински и умјетнички рат, прати Јосипа Броза Тита на путовањима по земљи и иноземству, портретира бројне умјетнике и високе државне функционаре, фотографира народне обичаје, радне акције, пејзаже, путује Југославијом, фотографира од Словеније до Македоније, добива бројне домаће и међународне награде, а 1958. стјече титулу Мајстора умјетничке фотографије Југославије.

Мио Весовић, добитник Златне значке Тошо Дабац Фотоклуба Загреб и један од истакнутих фотографа часописа „Полет” такођер сматра Павића једним од најважнијих имена заслужних за развој фотографије на овим просторима, но истиче како је и Славка Павић, која је излагала самостално и скупно на бројним домаћим и међународним изложбама, створила изниман умјетнички фотоопус.

„Милан Павић је побједнички фотограф, Тошо Дабац је прави градски фотограф, али Славку Павић обожавам, њезине ‘беле липицанере’… неке њене дивне слике”, причао је Весовић, активни ветеран фотографије.

Весовић из стана такођер не излази без једног од десетина фотоапарата и припадајуће им опреме коју још увијек обнавља обиласком загребачких сајмова.Загребачка фотографска школа оставила је значајан траг на сувремене фотографе и фоторепортере који, као и претходне генерације, граде нове вриједности на ранијем талогу искуства.