Аустријски писац јеврејског поријекла Франц Кафка (1883-1924), класик свјетске књижевности и аутор “Процеса”, за многе најбољег романа 20. вијека, умро је 3. јуна 1924. године.

До 1945. године Кафка је био непознат јер за живота готово и није објављивао књиге.

Главна ђела, укључујући писма и “Дневнике”, издао је његов пријатељ Макс Брод упркос Кафкиној изричитој молби да буду спаљена након пишчеве смрти.

Радња и ситуације, мада представљени као визије и снови, предочавају свијет у његовој тоталности, у којем се крећу протагоности чијем је духовном хоризонту доступан само мањи сегмент стварности која их окружује, водећи безнадежну борбу са анонимним силама.

Кафкину књижевност одликују прецизност израза и фантазија, уз вишезначне параболе, које су, иако саопштене пригушеним језиком без емоција и коментара, интегрисане у цјелину која говори о збивањима и људима 20. вијека.

Роман “Процес”, књижевно ремек-ђело, метафорично говори о сваком човјеку осуђеном на смрт чином рођења.

Остала Кафкина познатија ђела су романи “Замак” и “Америка”, те приповијетке “Пресуда”, “Преображај”, “У кажњеничкој колонији”, “Сеоски љекар” и “Умјетник у гладовању”.