Велики број дјеце има потешкоће са сензорном интелигенцијом, којe их на неки начин успоравају у учењу те узрокују проблеме у понашању. Сензорне собе јављају се као једно од могућих и потенцијалних рјешења.

Сазнање да њихово дијете болује од ријетке генетске болести, која узрокује успорен раст и ментални развој, тешкоће у кретању и озбиљне здравствене проблеме донијело је породици Џебо много патњи, непроспаваних ноћи и безброј дана проведених по различитим клиничким центрима.

“Он је проходао са двије године, са три и пол године престао је носити пелене. Покушавао сам да га упишем у вртић и ту сам већ наилазио на предрасуде”, каже Младенко Џебо.

Све оно што је за друге родитеље нормално, за нас је продукт мукотрпног рада и одрицања, прича отац дјечака обољелог од Вилијамс синдрома.

За 13-годишњег Огњена Џебу, рекли су да никада неће моћи крочити у школу. Али, уз помоћ родитеља, наставника, логопеда и другара, који су га, након почетног негодовања, прихватили и завољели он је данас ученик седмог разреда Основне школе “Свети Сава”.

“Огњен је имао јако отежан говор, тешко је организовао понашање, тешко је прихватао правила, упадао је у ријеч. Има посебан план и програм, сарадња са родитељима и са наставницима који раде према његовом плану и програму, који је прилагођен Огњеновим способностима”, каже Наташа Трифуновић, дефектолог.

Огњен једном седмично иде на третмане у сензорну собу у својој школи. У свим овим активностима одлично се сналази и с радошћу исчекује сваки нови дан да проводе у овој шареној соби.

“На почетку је пажња била расута, али временом се то кориговало. Сада има мањих прекида, али он свој задатак заврши од почетка до краја”, каже Наташа Трифуновић, дефектолог.

Кроз циљане активности и стручно водство, резултати се брзо виде.

“Огњен сада може самостално да ради. Однос је на другарском нивоу, још увијек и учествује према својим могућностима”, каже Трифуновић.

“Огњен је научио читати и писати. Био сам га уписао у музичку школу, али не може се све стићи”, прича Младенко Џебо.

Једна од најважнијих ствари је едукација родитеља који уз савјете стручњака мијењају начин игре и интеракције са дјететом, што у коначници резултира напретком у развоју.

“Његов загрљај, кад изрецитује пјесмицу, сваки његов помак је богатство”, каже Младенко.

Малим корацима, а за њега великим, Огњен напредује, а са њим напредује и цијела школа. Младенко Џебо каже да примјер његовог сина може охрабрити и другу дјецу са тешкоћама у развоју и њихове родитеље.