Упркос чињеници да живимо у 21. вијеку, жене и мушкарци још нису изједначени у својим правима. Жене трпе и мобинг колега, али кажу, ријетко га пријављују.

Раднице у индустрији немају потпуне хигијенске увјете, поручују из Синдиката шумарства Босне и Херцеговине. Да ипак требају дићи глас, и да то има ефекта, потврђују раднице бановићког “Борца” које се са поносом сјећају дана проведених у просвједима испред Федералне владе.

АДНАНА ВУКОВИЋ, пројектантица ЈП “БХ Шуме”

“Ја га питам шта се дешава, зашто узнемирава жену на њеном радном мјесту, а он каже: није ово узнемиравање, она је пристала на то, узвратила ми је осмјехом. Ја кажем њен је посао да буде љубазна и из тог разлога се насмијала, захвалила, али што се мене тиче, то је узнемиравање на њеном радном мјесту”, рекла је Вуковић.

Ово је само један од примјера нелагодних ситуација са којима се суочавају жене на радном мјесту. Статистике говоре да је најчешћи облик насиља над женама уопште, физичко. Међутим, стручњаци истичу да је све присутније економско и институционално насиље, али и мобинг. Жене их неријетко прешућују, док га они који га чине, негирају. Додају, изједначене су са мушкарцима када је ријеч о заштити на раду, али је она за све недовољна.

ГОСПА ПАРИПОВИЋ, Шумарија Зеница

“Уопштено, та заштита на раду, како за жене тако и за мушкарце – нема довољно освјештености. На крају крајева, знамо да немамо ни Закона о заштити на послу”, казала је Париповић.

Да жене обављају и најтеже послове у индустрији потврђују и из Синдиката шумарства Босне и Херцеговине. Наглашавају да раде у веома тешким условима, за минималну плату.

ЛЕЈЛА ЋАТИЋ, Самостални синдикат шумарства, прераде дрвета и папира БиХ

“Нису плаћене за тај прековремни рад, доживљавају разне пресије, немају коме да се пожале. Када је у питању шумарство, имате ситуацију да се женама не обезбјеђују адекватни хигијенски увјети, објаснила је Ћатић.

Жене не воле говорити о насиљу са којим се сурећу, тврде активисти. Бх. друштво, кажу, још подлијеже стереотипима због чега је много тога табу тема, што је разлог да се што више разговара о томе.

ВИЛДАНА ЏЕКМАН, Фондација “ЦУРЕ”

“Мора се радити у процесу њиховог оснаживања, не само пријављивања, него и вођења судских поступака у том процесу. А опет, за судске поступке нису довољно економски јаке да изнесу трошкове”,казала је Џекман.

Да наша земља има и оне жене које су спремне узети ствар у своје руке, потврђују и бивше раднице бановићког “Борца”. Данима су протестовале испред зграде Федералне владе тражећи пензије, и без обзира на тешкоће, успјеле су.

СЕНИЈА РАХМАНОВИЋ, бивша радница Фабрике конфекције “Борац”, Бановићи

“Било је тешко, било је невјероватно. Не могу никада заборавити један млади брачни пар са бебом, када су донијели кесицу кифли, тада ме је душа забољела. Мени је фалила та кеса кифли јер нисам имала примања. Свака жена, ако је заслужила нешто праведно, да не губи вјеру и наду нека вјерује у чуда јер ипак постоје”, сјећа се Рахмановић.

Хероине Бановића данас се свега са поносом сјећају, баш као што се сви требају сјетити оних храбрих жена које су прве протествовале 8. марта 1857. године у Њујорку тражећи боље услове рада.