У Дому културе у Брчком данас је уприличена комеморација коју су поводом смрти Бекима Сејрановића организирали БЗК Препород у Босни и Херцеговини и БЗК Препород Брчко дистрикта БиХ.

Комеморација је организирана у складу са мјерама Кризног штаб Брчко дистрикта БиХ, а за све оне који нису могли присуствовати комеморацији организиран је видео пријенос.

Комеморативни скуп је почео извођењем композиције Адађо Томаса Албинонија коју је извела Јасмина Шехановић, магистрица клавира.

Присутнима се најприје обратио предсједник БЗК Препород Брчко Един Јашаревић који је подсјетио на чињеницу да је брчански Препород имао успјешну сарадњу са Бекимом Сејрановићем, те да је подсјећање на његов лик и дјело трајна обавеза коју Брчко има.

Почасни предсједник БЗК Препород Брчко Ћазим Суљевић је казао да ће памтити Бекима, прије свега, као посебно сензибилну и преосјетљиву особу, што у нашем времену није врлина него махана, а то је зато што нисмо учени да је преосјетљивост клица божанског у човјеку, да је осјећање психичког бола најбољи дио нас.

“Брчко у својој повијести није имало бољег књижевника од Бекима. Радо и често је долазио у Брчко, шетао улицама града тихо, скромно и ненаметљиво. Своје брчанско поријекло је истицао у свакој прилици и афирмисао га не трежећи и не очекујући ништа заузврат”, нагласио је Суљевић.

О сарадњи са Бекимом Сејрановићем говорила је уредница издавачке куће Буyбоок из Сарајева Ида Хамидовић. Она је нагласила да је Беким писао књижевност онакву какав је био његов живот те да су осим његовог мајсторског писања, најмање три ствари посебно важне када се говори о Бекиму, а то је однос према пријатељима, тачније према цјеложивотним пријатељствима, образовање, како опште тако и знање о књижевности којим се није разметао, имискреност.

У име БЗК Препород у Босни и Херцеговини говорио је његов предсједник проф.др. Сањин Кодрић. Професор Кодрић је казао да је Беким Сејрановић и у животу и у књижевности био лице и глас управо типичног човјека нашег доба.

“Отуда је његова књижевност у суштини књижевност празнине и недостајања, лутања и тражења, књижевност неспокоја и немогућности проналажења. То је књижевност – баш као што му је био и сам живот – расутог идентитета, идентитетских крхотина, крхотина од којих је некако настојао, у тој идентитетској разбијености, сакупити и окупити своје суштински жуђено ја. Књижевност сталног неприпадања и странствовања, и дубоке, трагичне потребе за припадањем. И, наравно, књижевност сјећања, јер само у сјећању било је оне пуноће живота које није било у животној стварности. И тад се на посебан начин код Бекима јавља и његово родно, а далеко Брчко”, казао је Кодрић.

Беким Сејрановић рођен је 1972. у Брчком, а од 1985. године је живио у Ријеци, гдје је завршио поморску школу, а затим и кроатистику. Од 1993.године живи у Норвешкој. У Ослу је на Хисторијско-филозофском факултету магистрирао јужнославенску књижевност.

Сејрановић је радио је као судски тумач и књижевни преводилац, предавао је норвешки за странце, писао и објављивао прозу.

Аутор је књиге кратких прича „Фасунг“, романа „Нигдје, ниоткуда“, „Љепши крај“, „Сандале“, „Твој син Хаклбери Фин“ и „Дневник једног номада“.

Многи сматрају да је један од најчитанијих и најталентиранијих босанскохерцеговачких писаца.

За роман “Нигдје, ниоткуда” Сејрановић је 2009. године добио Награду Меша Селимовић која се додељује за најбољи роман објављен на подручје Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе. Нјегови романи и кратке приче превођени су на више страних језика.