Ни 25 година послије, бол не јењава. Напротив, тежња за најмилијим је све већа, а сјећања на најтеже тренутке не блиједе. Овако преживјеле жртве из Сребренице описују свој живот.

Рефик Шахмановић из Поточара је у геноциду изгубио 57 чланова уже и шире породице, а преживио је пјешачећи кроз шуме. Данас живи у Холандији, више пута годишње посјећује родно мјесто, али бол је, каже, све већа.

РЕФИК ШАХМАНОВИЋ, преживјели Сребреничанин

„Како која година иде, ваљда што старимо, постајемо емоционалнији, све то постаје теже и једноставно не пролази ни бол ни туга. Уколико ти немаш комшија, пријатеља, родитеља, сестара, брата с ким да сједиш, немаш школског друга, комшије да попијеш кафу, све то са годинама постаје теже.“

Суад и Рефик данас, путем Удружења у Холандији, подсјећају на страхоте које су преживјели Бошњаци те кобне године, чувајући од заборава све оне се чији нишани налазе у Поточарима. Рефик каже да уточиште данас види у образовању млађих генерација.

СУАД ПАШАЛИЋ, преживјели Сребреничанин

„Мој син се родио у Сребреници 14. маја 1995., кћерка у Холандији. Ја сам поносан отац. Моја кћерка и мој син завршавају факултете.“

ХАМДИЈА ФЕЈЗИЋ, Организациони одбор за обиљежавање годишњице

„На све начине ћемо се сјећати свих оних који су дали своје животе за одбрану БиХ, своје животе у геноциду, тако да ћемо да пренесемо то на наша млађа покољења и да се никад и ником не понови Сребреница.“

Не допуштајући да сјена заборава падне на трагедију породица, Суад Пашалић је одлучио да за 25. годишњицу геноцида у Сребреници представи и своју књигу „Злогласна каменичка буква“.

СУАД ПАШАЛИЋ, преживјели Сребреничанин

„Јер 95. када смо ишли овим путем смрти, нама се десило нешто страшно у каменичкој букви. Углавном то су приче моје, које сам ја доживио у Сребреници, са мојим саборцима, са мојим народом.“

Број бијелих нишана у зеленој долини се сваког јула повећава, остају да свједоче незапамћеним злочинима против човјечности. С временом се све више укопавају само дијелови посмртних остатака жртава, што породицама причињава додатну бол.

МИРСАДА ХАЛИЛОВИЋ, преживјела Сребреничанка

„Браће нисам имала, оца сам изгубила, укопан је. Укопана су му прво ребра, послије ноге, главу му никад нису нашли , опет планирам да се докопа.“

Породице жртава истичу да се сваким негирањем геноцида наноси додатна бол, отвара рана која никада неће зацијелити, док многе жртве и даље чекају на вјечити смирај”.