Фоторепортер Ахмет Бајрић – Блицко на Тргу слободе у Тузли поставио је изложбу “Сребренички пут пакла“ којом је објединио 25 година перманентног рада на трагедији бошњачког народа.

Ахмет Бајрић је и прије јула 1995. године својим фотоапаратом забиљежио трагедију Подриња. У јулу 1995. године дочекао је преживјеле учеснике Марша смрти у Незуку и прогнане жене и дјецу у Кладњу.

„Остала ми је у памћењу фотографија уплаканих сестре и брата у Кладњу. Нису знали шта им је са родитељима. Успио сам касније сазнати да се дјевојчица са фотографије удала и живи у Сарајеву, а да је дјечак у Аустралији“, рекао је Ахмет Бајрић – Блицко.

Ахмет Бајрић је на наговор Хајрудина Мешића – Хајре капетана и новинара Хасана Хаџића 1992. године напустио Аустрију и вратио се у домовину.

„Хајро капетан ми је рекао да се враћам јер се у Босни и Херцеговини пише хисторија. Нисам се двоумио. Оставио сам супругу и двије кћерке и вратио се у Босну и Херцеговину. Цијели период агресије на БиХ провео сам у Теочаку и Сапни. Захваљујући мојој супрузи, која ми је послала 14 филмова из Аустрије, фотографисао сам прогон и пробој Сребреничана. Од неких 400 направљених фотографија само један снимак није успио. Ваљда је и то божје давање“, истакао је Ахмет Бајрић – Блицко који је касније пратио свако отварање масовног стратишта, сваку комеморацију и џеназу у Сребреници, те има на десетине хиљада снимака.

Градоначелник Тузле Јасмин Имамовић захвалио се Бајрићу што његује успомену на геноцид у Сребреници, те је поручио како је неопходно усвајање Закона о забрани негирање геноцида.

Истог је размишљања и Един Рамић, министар за расељене особе и повратак у Влади Федерације БиХ, који се нада како на челу Сребренице више неће бити особа која афирмира негирање геноцида.

На крају је изложбу отвореном прогласио Алија Табаковић, пробосански кандидат за начелника Сребренице, који се гледајући у Бајрићеве фотографије присјетио пакла из јула 1995. године.

Табаковић се захвалио грађанима Тузле који су Сребреничане прихватили 1995. године и нагласио како упркос географској раздвојености грађана Тузле и Тузланског кантона и Сребренице саосјећање и истина о геноциду никад није изблиједила.