Представници организација Савеза логораша Босне и Херцеговине, бивши логораши и чланови њихових породица данас су, полагањем цвијећа и молитвама за душе страдалих логораша, обиљежили 28. годишњицу почетка распуштања логора “Мањача”.

Обиљежавање је одржано уз поштивање епидемиолошких мјера, а присуствовао му је много мањи број грађана него претходних година.

Мехмед Бегић, предсједник Скупштине Савеза логораша БиХ у овом логору провео је 202 дана.

“Име и презиме овдје ништа није значило. Тек када сам добио број 00201958 којим ме регистровао Међународни Црвени крст из Женеве, онда сам имао некакву вриједност. До тада, говорили су нам полицајци да наш живот вриједи колико и живот црва”, каже Бегић.

Садмир Алибеговић, предсједник Опћинског одбора Удужења логораша Сански Мост, казао је да су данас дошли да би се помолили за душе убијених логораша, као и душе оних који су убијени на путу до логора.

“Данас смо ту како би јавности у нашој држави поручили да смо ми логораши, иако жртве, способни и спремни да пружимо руку помирења, да халалимо и опростимо оном ко нам буде тражио опроста. И да поручимо да никада и никоме се не деси ово што се нама десило и да никада и нико не преживи оно што смо ми преживјели у овом логору”, казао је Алибеговић.

Сеид Омеровић, предсједник Савеза логораша БиХ, рекао је да је крајњи тренутак да се држава адекватно активира и да усвоји закон о правима жртава тортуре који даје минимум заштите овој популацији.

Према његовим ријечима у питању је популација која је већ старија, у реалним здравственим потребама, али исто тако и социјалним. Нагласио је да је могуће побољшати положај логораша кроз закон о правима жртава тортуре, као и кроз законе о цивилним жртвама.

“Ми ћемо истрајавати у његовању културе сјећања, али оно што је јако битно јесте проактивно дјеловање стална борба за истину на истину на овим просторима, Ништа друго осим истине јер истина ће изградити здрав темељ за све остале чланове друштва”, рекао је Омеровић и поручио да право помирење почиње када схватимо шта су стварна дешавања на овим просторима.

Овај, иначе један од најраније формираних 657 логора и мјеста заточења у Босни и Херцеговини, је формиран већ 1991. године на војном полигону изнад Бањалуке, са задатком затварања и чувања заробљених хрватских становника с ратишта у Републици Хрватској.

Након почетака рата у БиХ, овај логор је пренамијењен за затварање логораша бошњачке и хрватске националности из околних опћина: Сански Мост, Кључ, Приједор, Котор-Варош, Добој, Мркоњић-Град, Шипово, Бањалука, а кроз логор је прошло преко 5.000 логораша који су у овом логору држани у шталама које је некадашња ЈНА користила за смјештај животиња за интендатнске намјене.

Иако број убијених у овом логору никад није прецизно утврђен, у непосредној близини полигона Међународни кривични суд за бившу Југославију је пронашао масовне гробнице гдје су тијела убијених скривана од очију јавности.

Прво распуштање логора је било 14. новембра 1992. године, када је пуштена већа група логораша, дио је размијењен, док је одређен број логораша пребачен у логор Батковић код Бијељине. Међутим, убрзо након тога, усљед потреба, логор Мањача је поново формиран и након тога је био у функцији све до 1996. године.

Пред МКСЈ у Хагу, Судом БиХ, Жупанијским судовима у Сплиту и Загребу, те Окружним судом у Бањалуци, за ратне злочине у логору Мањача осуђени су Миломир Стакић 40 година затвора, Радослав Брђанин 30 година, Никола Ковачевић 12 година, Мирко Граорац 15 година, Дане Лукајић 6 година, Жељко Булатовић 11 година, Синиша Теодоровић 8 година и Зоран Гајић 6 година затвора.

Из Савез логораша у БиХ наводе да се овом манифестацијом још једном скреће пажња јавности, али и политичарима на реалну потребу збрињавања и уважавања жртве коју су током рата у БиХ поднијели припадници ове популације од преко 100.000 логораша, којих је као живих свједока, управо због поднесених тортура, сваким даном све мање и мање.